CURRICULUM VITAE

Ime i prezime: Nadija Rebronja

Akademska karijera
• 2009. godine – izbor u zvanje: asistent, Državni univerzitet u Novom Pazar, oblast: nauka o književnosti
• 2008. godine – magistratura, Filozofski fakultet u Novom Sadu, oblast: filološke nauke
• 2007. godine – izbor u zvanje: saradnik u nastavi, Državni univerzitet u Novom Pazar, oblast: nauka o književnosti
• 2005. godine – diploma, Filološki fakultet u Beogradu, oblast: filološke nauke

Prijavljen doktorski rad, Filozofski fakultet u Novom Sadu, tema: Romani Ćamila Sijarića između tradicionalnog i modernog, oblast: filološke nauke, savremena srpska i južnoslovenske književnosti.

Radno iskustvo
• decembar 2006 - mart 2007.
Narodna biblioteka Dositej Obradović, Novi Pazar: bibliotekar na Odeljenju za kulturno-prosvetnu i izdavačku delatnost. Zadužena za organizovanje književnih programa, manifestacija i izdavačku delatnost biblioteke.

• mart 2007 - avgust 2007.
Državni univerzitet u Novom Pazaru: saradnik u centru za naučni rad.

• avgust 2007- april 2009.
Državni univerzitet u Novom Pazaru: saradnik u nastavi za užu naučnu oblast književnost.

• od aprila 2009.
Državni univerzitet u Novom Pazaru: asistent za užu naučnu oblast književnost.


Oblasti interesovanja i naučnog istraživanja
• Savremena srpska i južnoslovenske književnost
• Komparativna istraživanja južnoslovenskih književnosti (sa težištem na savremene južnoslovenske književnosti)
• Književnost za decu
• Književnost Bošnjaka na orijentalnim jezicima i alhamijado književnost
• Teorijsko-interpretativni aspekti proučavanja književnosti: intertekstualnost, komparatistika
• Orijentalna književnost u komparativnom kontekstu
• Kreativno pisanje
• Imagologija

Ostali angažmani
Bavljenje književnom kritikom, pisanje poezije, eseja, kratkih priča, aforizama, prevođenje poezije s ruskog, turskog i osmanlijskog jezika.

Objavnjene knjige
• Ples morima (NB Dositej Obradović, Novi Pazar, 2008), poezija
• Derviš ili čovek, život i smrt. Religijski podtekst romana Derviš i smrt Meše Selimovića (Službeni glasnik, Beograd, 2010), književno-kritička studija
• Alfa, Alef, Elif (Alea Blanca, Granada, España, 2011), izbor iz poezije na španskom jeziku


Nagrade
• Nagrada za književnu kritiku, nagradno učešće na Međunarodnom književnom festivalu Pontes, Krk, Hrvatska i osvojeno drugo mesto na slem takmičenju (2007)
• Nagrada za najbolji esej manifestacije Slovo sa Lima, Prijepolje (2007)
• Druga nagrada na 40. festivalu poezije mladih u Vrbasu (2008)
• Nagrada Aladin Lukač za najbolju knjigu poezije autora do 27 godina sa prostora bivše Jugoslavije za 2008. godinu za knjigu Ples morima (2009)
• Treća nagrada za mlade pesnike Ratkovićevih večeri poezije (2009)


Poznavanje stranih jezika
• Engleski jezik C1
• Španski jezik C1
• Ruski jezik B2
• Turski jezik (diploma diplomiranog filologa)
• Arapski jezik A2

Poznavanje rada na računaru
Microsoft Office, Internet

Stipendije i stručna usavršavanja
• Stipendija OeAD (Österreichische Austauschdienst)-Gesellschaft mit beschränkter Haftung - Austrian Agency for International Cooperation in Education and Research (OeAD-GmbH), studijski boravak na Institutu za slavistiku Univerziteta u Beču kod mentora prof. dr Vladimira Bitija, Austrija, 1-31. maj 2009.
• Stipendija JOIN EU SEE, studijski boravak na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Granadi pod mentorstvom prof. dr Enrika Kera, Španija, 1. septembar 2010 – 30. jun 2011.


Projekti________________________________________________
Istraživački projekat Gornje Polimlje i Pešter od antike do novog veka, Muzej u Prijepolju, od 2009 (projekat traje do 2014), sa temom Uticaj narodnog verovanja, mita i običaja Bihora i Pešteri na savremenu srpsku i južnoslovenske književnosti.


Predavanja na univerzitetima_i drugim institucijama _______________
Predavanje na temu Savremena poezija van čitanke, Gimnazija, Zaječar, u organizaciji Festivala mladih pesnika u Zaječaru, maj 2010.


Objavljeni radovi


1. Prepiska Ćamila Sijarića, Lipar, broj 25-26, Kragujevac, zima 2005/proleće 2006, 54-58.
2. Dva carska grada: Rim i Istanmbul, Sveske, 82, Pančevo, oktobar 2006, 178-185.
3. Čežnja za ružom, Ali Šir Nevai, Godišnjak BZK Preporod, Sarajevo, 2005, 300-303.
4. Ali Šir Nevai, Književne novine, Beograd, oktobar 2006, 9.
5. Dva carska grada (1), Most, 205(116), Mostar, decembar/prosinac 2006, 93-95.
6. Dva carska grada (2), Most, 206 (117), Mostar, januar/siječanj 2007, 88.
7. Fazil Husni Daglardža: Smrt na Dardanelima, Balkanski književni glasnik, 8, januar 2007, http://www.glasnik.org/broj8/daglardza8.htm
8. Poema Miloša Crnjanskog ,,Serbia” i pesma ,,Rusija” Aleksandra Bloka, Sveske, 83, Pančevo, mart 2007, 113-124.
9. Ozdemir Asaf: Pet pesama, Sveske, 83, Pančevo, mart 2007, 32-33.
10. Jusuf Sinanedin Šejhi i Sultan Veled, Balkanski književni glasnik, 11, sveska br. 4, 2007, http://www.balkanwriters.com/broj11/dvaturskapjesnika11.htm
11. Mit o Edipu u Žitiju Pavla Kesarijskog i narodnoj pesmi Nahod Simeun, Sveske, 85, Pančevo, septembar 2007, 190-196.
12. Latinska knjiga o Muhamedu, Sveske, 86, Pančevo, decembar 2007, 176-177.
13. Lik i odraz u stvaralaštvu Asmira Kujovića, Godišnjak BZK Preporod, godina VII, Sarajevo, 2007, 191-197.
14. Savremena turska poezija za decu i savremena srpska poezija za decu u komparativnom kontekstu, Detinjstvo, godina XXXIII, broj 1⁄2, Novi Sad, proleće-leto 2007, 65-70.
15. Kuranski podtekst prvog dela romana „Derviš i smrt” Meše Selimovića, Letopis Matice srpske, god. 184, oktobar 2008, knj. 482, sv.4, str. 752-777.
16. Pregled autorske proze za decu u „Naivnoj priči” Petra Pijanovića, Detinjstvo, godina XXXIV, broj 3, Novi Sad, jesen 2008, 24-29.
17. Improvizovani dijalozi Kađoza i Hadživata u pozorištu senki, Detinjstvo, godina XXXIV, broj 4, zima 2008, 33-37.
18. Priče o Božijim poslanicima u podtekstu romana „Derviš i smrt” Meše Selimovića, Godišnjak BZK Preporod, godina VIII, Sarajevo, 2008, 211-233.
19. Junus Emre, Od ljubavi sebe gubim, prevod, prepev s turskog i beleška, Poezija, godina IV, br. 3-4, Zagreb, prosinac 2008, 175-176.
20. Islamska simbolika u djelu ,,Noćno putovanje poslanika Muhameda“, u: Almanah, br. 43-44, Podgorica, 2009, 311-320.
21. Sufizam i djela orijentalnih filozofa u podtekstu romana Derviš i smrt Meše Selimovića, Život, god. LVII broj 1-6, Sarajevo, 2009, 137-151.
22. Tradicija Bihora i Pešteri u romanu Bihorci Ćamila Sijarića, Mileševski zapisi, 8, Muzej u Prijepolju, Prijepolje, 2009, 265-274.
23. One: fotografija Samira Delića, uvodna reč za katalog, Multimedijalni centar galerija, Novi Pazar, 2010.
24. Ako si istinit, ti biraš: o poetici Jasmine Ahmetagić, Sveske, god. 20, br. 95 (mart 2010), Pančevo, 2010, 133-137.
25. Religijski podtekst romana Derviš i smrt Meše Selimovića, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 58, sv. 1 (2010), Novi Sad, 2010, 111-131.
26. Vječita snaga pisanja u romanu ,,Vječnik“ Nedžada Ibrišimovića, Behar, 101-102, Zagreb, 2011, 60-61.
27. Žene Sandžaka. Fotografije Samira Delića, u: Dani, Sarajevo, 9.11.2011, 6.

Objavljena poezija

1. Kapi, Sent, 14-15, Novi Pazar, april 2006, 51.
2. Kaligrafski zapisi, Almanah, 35-36, Podgorica, 2006, 257-260.
3. (Da li ću ikada), Rukopisi 30. Zbornik poezije i proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije, Dom omladine Pančevo, Pančevo, 2007, 83.
4. Pjesme, Balkanski književni glasnik, 11, sveska br. 4, 2007, http://www.balkanwriters.com/broj11/nadijarebronja11.htm
5. Lirski krugovi, Sveske, 84, Pančevo, jun 2007, 11-13.
6. Ples morima, Omnibus književni žurnal, Sarajevo, br.57, 15.09.2007.
7. Nemušti govor, Život, Sarajevo, godina LV, br. 2, 2007, 14-16.
8. Neronovo bdenje i druge pesme, Trag, 14, Vrbas, maj 2008, 23-24.
9. Ples, Republika poezije, broj 1, decembar-prosinac 2008, Sarajevo, XXIII.
10. Ples morima, Balkanski književni glasnik, 6/2008, sveska 19, http://www.balkanwriters.com/broj19/nadijarebronja19.htm
11. Krugovi, Balkanski književni glasnik, 1/2009, sveska 20, http://www.balkanwriters.com/broj20/nadijarebronjac20.htm
12. Ispred kuće, ispod breze dok pili smo kahvu i druge pesme, Zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije Rukopisi 32, Dom omladine Pančevo, Pančevo, maj 2009, 72.
13. Fantasie impromptu, Odzivi, god. 37, br. 135 (2009), Bijelo Polje, 2009, str. 23-25.
14. Breza me je žalila jer sam krhka, Rukopisi 33. Zbornik poezije i proze mladih s prostora eks-Ju, Dom omladine Pančevo, Pančevo, 2010, 15.
15. Pročišćenje, Kvartal, br. 12, Pančevo, 2010, 32.
16. Sumrak, Odzivi, god. 38, br. 136, Bijelo Polje, 2010, 43-46.

Poezija objavljena na stranim jezicima
1. Prokletstvo/Lanet, prevod na turski jezik Smiljana Ristić, Balkanski književni glasnik, 13, sveska br.6, 2007, http://www.balkanwriters.com/broj13/nadijarebronja13.htm
2. La veille de Neron, Kulturissimo, prevod na francuski jezik Elmedina Podrug, 11. mart 2010, Luksemburg, 5.
3. Le bouleau a pitie de ma fragilite i druge pesme, prevod na francuski jezik Elmedina Podrug, Horizon, maj 2010, Luksemburg, 4-5.

Objavljeni aforizmi

Aforizmi, Književne novine, 1140, Бeograd, april 2007, 23.

Poezija zastupljena u antologijama:

• Van kutije. Antologija nove poezije YU prostora, priredila Svetlana Kalezić, Gligorije Dijak, Podgorica, 2009.
• Trajnik. Antologija poezije pesnika nacionalnih manjina u Srbiji, priredio Risko Vasilevski, Akra, Smederevo, 2009.
• Kad zora razrjeđuje strah, izbor iz mlade bošnjačke poezije, priredio Filip Mursel Begović, KDBH Preporod, Zagreb, 2010.

Učešće na naučnim skupovima
• Savetovanje u okviru 50. Zmajevih dečijih igara, Novi Sad, jun 2007. sa radom Savremena turska poezija za decu i savremena srpska poezija za decu u komparatvinom kontekstu.
• Savetovanje u okviru 51. Zmajevih dečijih igara, Novi Sad, jun 2008, sa radom Pregled autorske proze za decu u „Naivnoj priči” Petra Pijanoavića.
• Okrugli sto na temu Sudbina dramskog teksta u lutkarskom pozorištu, Novi Sad, decembar 2008, sa radom Improvizovani dijalozi u pozorištu senki karađozu.
• Učešće na skupu mladih slavista Slavistika nije mrtva (Sлavйстyk´s not дeaд) sa radom Slike i odrazi carskih gradova, učešće na literarnom delu istog skupa i predstavljanje knjige Ples morima, Institut za slavistiku, Beč, Austrija, maj 2009.
• Savetovanje u okviru 52. Zmajevih dečijih igara za radom Savremena austrijska književnost za decu, Novi Sad, jun 2009.
• Naučni skup „Gornje Polimlje i Pešter od antike do novog veka“ sa izlaganjem na temu Tradicija Bihora i Pešteri u romanu Bihorci Ćamila Sijarića, Muzej u Prijepolju, Prijepolje, novembar 2009.
• Učešće na skupu mladih slavista Slavistika nije mrtva (Sлavйстyk´s not дeaд) sa radom Orijent i derviška filozofija u romanu Derviš i smrt Meše Selimovića, Institut za slavistiku, Beč, jun 2010.
• Osmanski uticaj na savremenu srpsku i južnoslovenske književnosti u okviru Nedelje osmanskog nasleđa, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, novembar 2011.

• Naučni skup „Gornje Polimlje i Pešter od antike do novog veka“ sa izlaganjem na temu Tradicija Bihora i Pešteri u romanu Kuću kućom čine lastavice Ćamila Sijarića, Muzej u Prijepolju, Prijepolje, decembar 2011.

Radovi izlagani na promocijama knjiga_____________________________
• Književno veče bosansko-hercegovačkog pisca Asmira Kujovića, Novi Pazar, jul 2007, sa radom Lik i odraz u stvaralaštvu Asmira Kujovića.
• Promocija knjige Noćno putovanje Poslanika Muhammeda. Kitab al-mi'radž. Liber Scale Machometi (prevod s latinskog Sinan Gudžević, VBZ, Zagreb, 2007), sa radom Islamska simbolika u djelu „Noćno putovanje Poslanika Muhammeda”, Novi Pazar, novembar 2007.
• Promocija knjige poezije Jasmine Ahmetagić Zlostvaljanje i druge ljubavne pesme, sa radom na temu Ako si istinit, ti biraš: o poetici Jasmine Ahmetagić, Novi Pazar, decembar 2009.

Ostala učešća na književnim skupovima___________________________

• Promocija Balkanskog književnog glasnika, elektronskog časopisa za književnost, Novi Pazar, maj 2007.
• Učešće u Drugoj letnjoj školi knjige u okviru Međunarodnog književnog festivala Pontes i osvojeno drugo mesto na slem takmičenju u okviru festivala, Krk, avgust 2007.
• XXX Slovo sa Lima, nagrada Matične biblioteke ,,Vuk Karadžić” iz Prijepolja za najbolji esej za esej Kuranski podtekst prvog dela romana ,,Derviš i smrt” Meše Selimovića i učešće na večeri poezije, Prijepolje, septembar 2007.
• Promocija knjige Ples morima u Narodnoj biblioteci Dositej Obradović, Novi Pazar, mart 2008.
• Učešće u projektu Reč u prostoru Studentskog kulturnog centra, izložena pesma Ples, Beograd, april 2008.
• 40. festival poezije mladih u Vrbasu, osvojeno 2. mesto, Vrbas, maj 2008.
• Novopazarski dani poezije, Novi Pazar, maj 2008.
• Učešće na III Sandžačkim književnim susretima, Novi Pazar, novembar 2008.
• Promocija knjige Ples morima u Muzeju u Prijepolju, Prijepolje, februar 2009.
• Promocija knjige Ples morima na Filozofskom fakultetu u Tuzli, april 2009.
• Novopazarski dani poezije, Novi Pazar, jul 2009.
• 39. Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, septembar 2009.
• 27. Plavski književni susreti, Plav, septembar 2009.
• Promocija knjige Derviš ili čovek, život i smrt u Biblioteci grada Beograda na jubilej 100 godina od rođenja Meše Selimovića, Beograd, 26.04.2010.
• Promocija knjige Derviš ili čovek, život i smrt, Priboj, maj 2010.
• Promocija knjige Ples morima, Festival mladih pesnika, Zaječar, maj 2010.
• Novopazarski dani poezije, Novi Pazar, maj 2010.
• Sarajevski dani poezije, Sarajevo, maj 2011.
• Čitanje poezije na španskom i srpskom jeziku u art caffeu La Tertulia, Granada, Španija, mart 2011.
• Promocija knjige Alfa Alef Elif na španskom jeziku u okviru međunarodnog festivala poezije mladih autora, Festival internacional de poesia, Granada, Španija, jun 2011.


...............................................................................................


LEJLA KALAMUJIĆ


REZIME

Šest godina iskustva u radu na internet portalima. Odlično poznavanje rada na različitim platformama. Iskustvo u pisanju i editovanju pisanih materijala, pravljenju foto galerija i postavljanju video materijala. Dugogodišnje iskustvo administratorskog rada na društvenim mrežama – Facebook, Twetter i sl. Iskustvo u internet pretraživanju i oglašavanju. Praćenje google analyticsa. Pisanje blogova.


PROFESIONALNO ISKUSTVO

• 2011. Guru za socijalne mreže u kompaniji MITA Group
• 2006., 2009. – 2011. Urednica oficijelne web stranice Sarajevo Film Festivala
• 2010. – 2011. Jedna od urednica portala Knjizevnost.org
• 2007. – 2008. Web urednica u informatičkoj kompaniji Actinnova, Sarajevo
• 2005. Urednica Sarajevo-x portala


ZNANJE I VJEŠTINE

• Pisanje i lektorisanje vijesti za on-line medije
• Prevod vijesti sa engleskog na bosanski jezik
• Odlično poznavanje rada na društvenim mrežama u ulozi administratora
• Odlično poznanje HTML-a
• Iskustvo rada u Adobe programima. Posebno Adobe Photoshop, Adobe Fireworks, Adobe Flash i Adobe Dreamweaver.
• Iskustvo rada u različitim Content Management Systemima (uključujući open source CMS: Joomla, Drupal i Wordpress)
• Iskustvo u internet oglašavanju i pretraživanju


OBRAZOVANJE

• 2011. – Diplomirala na Odsjeku filozofija i sociologija, Filozofski fakultet u Sarajevu
• 2010. – Završila edukacijski program kreiranja web stranica u open source CMS-u Drupal, Actinnova Sarajevo
• 2009. – Završila tromjesečni edukacijski program Macromedia Web Designer (Fast Track to Fireworks, Flash: Rich Content Creation, Flash: Action Script, HTML, Dreamweaver: Website Development 1, Dreamweaver: Website Development 2.
• 2008. Učesnica osmomjesečnog kursa "Editorial ethics for online journalists“ (Mentor programa je bio međunarodni ekspert za online novinarstvo David Brewer.), Mediacentar, Sarajevo
• 1999. – 2006. Filozofski fakultet u Sarajevu, Odsjek filozofija i sociologija
• 1995. – 1999. Srednja škola: "Druga gimnazija", Sarajevo
• 1987. – 1995. Osnovna škola: "Hamdija Kreševljaković", Sarajevo


JEZICI

• Engleski – odlično znanje
• Njemački – solidno znanje


OSTALE AKTIVNOSTI I POSTIGNUĆA

• 2011. Prva nagrada na natječaju festivala Vox Feminae (Zagreb) za kratku priču „Žena zvana čežnja“
• 2009. Druga nagrada na književnom natječaju "Susreti Zija Dizdarević" (Fojnica) za pripovijetku "Povratak među zvijezde"
• 2009. Učesnica Međunarodnog književnog festivala “Kikinda Short” (Kikinda, Serbia)
• 2008. Prva nagrada naklade Zoro za zbirku neobjavljenih priča (zbirka pod nazivom “Anatomija osmijeha”)
• 2006. Sudionik Ljetne škole Bioetike (Mali Lošinj, Hrvatska) pod pokroviteljstvom DAAD fondacije
• 2005. Druga nagrada na književnom natječaju "Super Cyber Story3" – Pincom (Mostar) za kratku priču "Sanduq el dunya"
• 2005. Druga nagrada na književnom natječaju "Susreti Zija Dizdarević" (Fojnica) za pripovijetku "Oči smrti"
• 2004. – 2005. Objavila više kratkih priča i pripovijedaka u književnim časopisima i zbornicima u BiH, Hrvatskoj i Srbiji i Crnoj Gori
• 2002. – 2003. Sudionik dva Međunarodna filozofska seminara u IUC (Internationally University Centre), Dubrovnik, pod pokroviteljstvom Goethe instituta, Njemačka
• 2000. – 2002. Suorganizator filmskih projekcija za studente u Kinoteci Bosne i Hercegovine, Sarajevo
• 1997. Druga nagrada na školskom literarnom natječaju (Druga gimnazija, Sarajevo) pod pokroviteljstvom WDR-a (Köln, Njemačka)

Njemci su ponovo nacisti (ili u blažoj verziji: bizmarkovci), dok evropski južnjaci važe kao sitni prevaranti (Grci kao krupni prevaranti).

Period kroz koji prolazimo nam je donio „Renesansu predrasuda“, kako danas piše komentator Frankfurter algemajne cajtunga Nikolas Buse: „Bez ustezanja se evropski narodi gađaju stereotipima koje odavno nismo čuli u ovako zgusnutoj formi. Njemci su ponovo nacisti (ili u blažoj verziji: bizmarkovci), dok evropski južnjaci važe kao sitni prevaranti (Grci kao krupni prevaranti).

U štampi nema klišea koji nije iskorišćen, o elektronskim stolovima za kafanske diskusije na internetu – da i ne govorimo. Neke rečenice podsjećaju na vrijeme uoči, i između, svjetskih ratova […] Ovako grubo ophođenje svjedoči o porazu EU.

Evropsko ujedinjenje se ispostavlja kao neuspjeh upravo na planu koji se uvijek smatrao najvažnijim, naime, na planu pomirenja naroda čije susrete su tokom duge zajedničke istorije uvek pratili zavist i neprijateljstva.

Možemo se mi smijati koliko hoćemo na račun patosa sa kojim je generacija Helmuta Kola gradila svoju evropsku kuću; možemo negodovati koliko hoćemo zbog tehnokratskih nastojnika u Briselu, ali, kao ideja poretka, Evropska unija je bila i ostala – revolucija na ovom kontinentu.“

"Evro-debakl sada pokazuje da je EU u najboljem slučaju samo očešala svijest naroda, ne uspjevši da se u nju usadi

"Evro-debakl sada pokazuje da je EU u najboljem slučaju samo očešala svijest naroda, ne uspjevši da se u nju usadi. Naravno da u Evropi postoje velike razlike u mentalitetima između Sjevera i Juga, između Istoka i Zapada.

Naravno i da je Grčka zastrašujući slučaj sanacije kome mogu pomoći još samo velike reforme. Ali, nije li činjenica da Grci u prosjeku rade četiri godine manje od Nemaca, ipak dokaz slatkog lijenstvovanja?

Koliko su to Njemci marljivi, ako znamo da Šveđani rade tri godine duže od njih? U stvarnosti, evropski narodi mnogo više liče jedan na drugi nego što misle. Gledani iz Amerike, svi su oni u velikoj mjeri paraziti socijalne države; dinamična Kina ih sve vidi kao suviše opuštene i istovremeno nefleksibilne.“

Svijet još uvek živi u vremenu nacionalnih država; njihova moderna dvjestogodišnja istorija još je mlada i zelena u poređenju sa istorijom čovečanstva

„To što su građani EU i pored zajedničkog tržišta i slobode kretanja ostali jedni drugima strani, pokazuje da je evropska politika potcijenila izdržljivost nacionalnog mentaliteta.

Svijet još uvek živi u vremenu nacionalnih država; njihova moderna dvjestogodišnja istorija još je mlada i zelena u poređenju sa istorijom čovečanstva. Od Bavaraca, Saksonaca i Vitemberžana su tokom decenija nastali Njemci, jer su govorili istim jezikom i dijelili jednu kulturu.

Od školskog doba pa sve do zaposlenja, građani Evrope uvek dijele tokove svog vaspitanja i obrazovanja samo sa ljudima koji žive unutar njihovih državnih granica.

To ne mogu da izjednače nikakve razmjene đaka ni studenata, nikakva bratimljenja gradova ni turistička putovanja, pa ne može ni zajednički parlament u Strazburu.“

Nova knjiga u biblioteci Cicero Naklade Ljevak odabrane su priče Ive Andrića u izboru Ivana Lovrenovića "Ispovijed i druge priče". Ovaj izbor pripovjedaka, između ostaloga, ispravlja često ponavljan i odavno uvriježen stereotip – da se Andrićevo zanimanje za prikazivanje bosanskohrvatskoga miljea iscrpljuje i ograničuje na "franjevački ciklus“ pripovjedaka i na vrijeme osmanlijskoga vladanja Bosnom. Proze iz drugoga dijela ove knjige to na upečatljiv način korigiraju, donoseći niz "novih“ tema i likova iz tog svijeta, smještenih u jedno sasvim drugo, postotomansko vrijeme. Od priče "Mara milosnica", koja još pripada starom dobu, preko proze "O starim i mladim Pamukovićima" (koja očigledno kontinuira "Čuda u Olovu", te kraćih priča kakve su "Pekušići", "Svečanost" ili "Ćilim", zaključno s maestralnom pripoviješću "Bife Titanik“, Andrić nastavlja ispitivati "condition humaine“ malih ljudi bačenih u te nove, sasvim drukčije historijske, društvene okolnosti i forme življenja.

To su najčešće priče o zlu, vječnom i neshvatljivom, o onoj premoći zla u svijetu, za koju će Andrić reći Ljubi Jandriću da se još u mladosti o njoj naučio rasuđivati od Kierkegaarda... Dapače, to su cijele prozne studije o zlu, o njegovim beskrajno raznovrsnim tipovima i oblicima (uostalom, majstorski pripovijedane od početka).

Večernji list

Nišlija Dejan Ognjanović odbranio je na Filološkom fakultetu u Beogradu prvu doktorsku disertaciju u Srbiji koja se bavi nastankom i razvojem poetike horora

PISAC, filmski kritičar i publicista, Nišlija Dejan Ognjanović odbranio je na Filološkom fakultetu u Beogradu prvu doktorsku disertaciju u Srbiji, koja se bavi nastankom i razvojem poetike horora. Rad "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" predstavlja prvi pokušaj da se u srpskoj teoriji zasnuje i odbrani, definiše i objasni horor kao književni žanr.

- Poetiku horora sam izučavao na primerima ključnih tačaka u njenoj istoriji, kroz analizu dela - kaže Ognjanović. - Do sada se kod nas time niko nije bavio na akademski način, uzgred je pominjan u okviru retkih napisa o fantastici uopšte ili radova o motivu vampira u književnosti, ali u njima je horor bio samopodrazumevajuća kategorija koja ne zahteva definisanje niti analizu. A on to itekako zahteva, budući da ovaj termin čak i ne postoji u najnovijem Rečniku književnih termina, a srodni "gotski roman" netačno se proglašava njegovim sinonimom.

Poetiku horora autor prikazuje u varijacijama kroz koje je prolazila od nastanka, u 18. veku (gotik), preko kratkih Poovih priča, priča o duhovima, viktorijanskog neo-gotika, "čudne priče" sa elementima SF-a, pa do horor besteselera Stivena Kinga i pisaca koji su usledili za njim.

ESEJI I ROMAN

DEJAN Ognjanović je pored više od stotinu članaka u domaćim i stranim časopisima, objavio horor roman "Naživo", zbirku eseja "Studija strave: eseji o horor žanru", studije "U brdima, horori: srpski film strave", "Faustovski ekran: Đavo na filmu". Priredio je zbornik "Novi kadrovi" (sa Ivanom Velisavljevićem) i zbirku najboljih priča H.F. Lavkrafta "Nekronomikon".

- Ovaj neretko potcenjen, a još češće ignorisan žanr u svetu se izborio za ravnopravnost još 1980-ih, sa usponom tzv. "gotskih studija", što je ubrzo dovelo i do njegovog izučavanja na univerzitetima - navodi novopečeni doktor i najavljuje mogućnost da bi njegov doktorat u dogledno vreme mogao da se nađe u knjižarama.

- Dalji pravci mojih izučavanja zavisiće od toga da li ću se ograničiti na dela iz anglo-američke sfere, ili ću u nekom komparativističkom kontekstu moći, a voleo bih, da primenim svoje definicije horora na dela drugih evropskih književnosti (francusku, nemačku, rusku...) pa i na srpsku - otkriva Ognjanović. - Svoju teoriju horora uskoro ću primeniti i u praksi, u horor romanu koji sam počeo da pišem...

GRANICE KAO IZAZOV

ISTINSKI talentovanom i kreativnom umetniku pravila ma kog žanra mogu poslužiti samo kao izazov, nikako kao ograničenje, što pokazuju horor priče E. A. Poa, Henrija Džejmsa, Embrouza Birsa, H. F. Lavkrafta i drugih pisaca - uveren je Ognjanović. - Svest o tradiciji žanra, na koju se ukazuje u mom radu, korisna je radi kreiranja (i variranja) horizonta očekivanja ovog žanra, ali najbolja dela horora upravo rastežu i modifikuju taj horizont i tako stalno preobražavaju žanr.

Večernje novosti

U užem izboru za ovogodišnju pesničku Disovu nagradu našli su se Dragan Jovanović Danilov, Nebojša Vasović i Tanja Kragujević, saopštila je 29. februara Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” iz Čačka.

Izbor je napravio žiri koji sačinjavaju Saša Radojčić (predsednik) i članovi Radmila Lazić, Dragan Hamović, Dragan Bošković i Aleksandar Luković. Konačna odluka o dobitniku prestižne nagrade biće saopštena 7. marta u Čačku.

Time će zvanično biti najavljene 49. svečanosti posvećene velikanu srpske poezije Vladislavu Petkoviću Disu, koje tradicionalno počinju 10. marta, na dan njegovog rođenja.

Disova nagrada dodeljuje se svake godine jednom savremenom pesniku za celokupan stvaralački opus i neizbrisiv trag u srpskoj knjizevnosti.

Dobitniku, osim Plakete sa Disovim likom i novčanog dela nagrade, pripada i pravo na štampanje jedne knjige, priređivanje izložbe sa katalogom i posvećuje mu se više drugih programskih sadržaja.

Manifestaciju “Disovo proleće“ od 1964. godine organizuje Gradska biblioteka “Vladislav Petkovioć Dis“ i grad Čačak. Iduće nedelje biće poznat i program ovogodišnjih Disovih pesničkih svečanosti.

Istoimena zbirka kratkih proza Romana Simića proglašena je jednom od najboljih proznih knjiga u hrvatskoj produkciji. Naslovna autorova proza na suptilan način problematizira emocijsku križaljku mladih protagonista, njihovo egzistencijalno nesnalaženje i lutanje u zasnivanju krucijalne veze dvoje ljudi.

Dramatizacija i režija: Jasna Mesarić.
Urednik: Lada Martinac-Kralj

Knjiški moljac

Dorta Jagić autorica je četiri pjesničke zbirke, dobitnica nagrade Goran za mlade pjesnike i nagrade na međunarodnom festivalu u Rumunjskoj, redateljica u studentskim kazalištima, povremeno i putopiskinja i esejistica.

“S tetovažom nisi sam”, njezina je druga zbirka priča. Proza Dorte Jagić, prije svega, ne spada u “bučnu” i “stvarnosnu” prozu, niti je njezina nakana šarmiranje na prvi dojam.

Detalji običnosti
Njezina je proza prije svega proza pjesnikinje koja u životnim sitnicama, detaljima običnosti, pronalazi dovoljno zanimljivih i znakovitih detalja da oko njih isplete priču, crticu, autobiografski zapis, bez presinga čvrste fabule i tendencije za dužim proznim formama. Njezine su junakinje (a o njima je prije svega riječ) usamljene i ponekad nesretne, njihovi se snovi ponavljaju, dnevnici pišu, a prinčevi se obično ne pojavljuju, već se umjesto njih povremeno susretne pokoji “najkrhkiji vozač kamiona na svijetu” ili obični gospodin Klopka. Junakinje ovih priča (od kojih neke, osobito one na početku knjige, funkcioniraju kao prepoznatljivi autobiografski zapisi), kao i priče same, ne žive u nekakvim izoliranim svjetovima, dapače.

Njihova je pozadina izgrađena na temeljima pomne socijalne osjetljivosti vremena u kojem živimo, pa njihove frustracije proizlaze i iz stanja nezaposlenosti, dugogodišnjeg podstanarstva, besparice, besmislene birokracije i konvencija, čak i aktivističkog čina pobune koji nitko ne prepoznaje. Odnos roditelja i djece osim socijalnog, unosi i tematiku generacijskog jaza koji postaje jezgrom nekih od priča.

Ironični odmak
No, sve te svakodnevne sitnice i često unaprijed izgubljene bitke da se ostane drukčiji, individualac, predočene su kroz unutarnje nemire likova i obojane “teškim bojama” vanjskog svijeta, mirisima i mijenama prirode, kulturološkim referencama i svime onime što ove kratke proze u jednom dijelu približava poeziji u prozi. U svemu tome Dorta Jagić ostavlja si slobodu da bude duhovita, a ne očajna, ironično odmaknuta i zapravo - kad je već to u svim drugim segementima gotovo nemoguće, barem u ovom književnom prostoru - posve svoja.

plus 5 pitanja:
Proza je navodno mnogo ozbiljniji posao od poezije
Možda se varam, ali pitanje zvuči predapokaliptično za poeziju, u smislu: izumiru li pjesnici u Hrvata?

Istina je da se u našim redovima zbiva sve češće mutiranje u prozaike. Sirenski zov proze kod mene je uvijek bio tu nedje, godinama sam priče pisala bez namjere za ukoričavanjem, a onda sam se prepustila. Valjda se, nerado to priznajući, želimo i mi albatrosi malo spustiti na zemlju, među važnu i ozbiljnu čeljad, a proza je navodno mnogo ozbiljniji posao od poezije.

Za svoju prvu zbirku priča “Kičma” sami ste ustvrdili da je dijelom autobiografska. Kako je s autobiografičnošću u ovoj novoj?

U novoj knjizi udio tih zahvalnih sirovina je nešto manji, ali su neizbježno i dalje tu. Iskustvo mi je pokazalo da u pisanju ne možeš pobjeći od vlastite sjene. Čini mi se da je svako pravo pisanje, između svega ostalog, barem donekle autobiografsko. I terapeutsko.

Traume i frustracije svakodnevice kod vas su odjevene u neko drukčije prozno ruho, ali prizor za šankom prokomentirat ćete sa “stvarnosna proza”. Ironija?

Da, na jednom pomalo zajedljivom mjestu u priči Poslanica usamljenoj ženi moj se lik naslanja na kvartovski šank s pelinkovcem, bježeći od žene koja ga sama čeka doma. Rekla bih da je ta šankerska “stvarnosna poza” postala prepoznatljivom slikom za “stvarnosnu prozu”. Moram malo zezati tzv. stvarnost.

Uglavnom pišete o ženama, obrazovanim, 30+, čak upućujete Poslanicu usamljenoj ženi - čitam li ja to zrnca feminizma?

Žene su mi intrigantnije za ono što me zanima u pisanju zbog svoje finije, intuitivnije psihofizičke strukture, raznovrsnih izazova uloga i tereta društvenog (mal)tretiranja. Iako nisam feministkinja, bliske su mi ideje kršćanskog feminizma, i upravo radim na Rječniku bliblijskih žena.

“Genijalno, zakučasto, poetično” - to je ideal kojem težite u pisanju?

Čini mi se da je tako. Ovo vaše jednostavno nizanje ideala pomoglo mi je da ih i sama prepoznam kao takve. Upravo te odlike, uz humor, volim pročitati u djelima meni najdražih pisaca. Najradije pišem tako da čitatelj moje priče može pijuckati polako, uživati u njima kao u nekom dobrom konjaku.

Jutarnji list

Ovo je moja deseta knjiga, a o mojim knjigama niko ništa ne zna. A kako su tek prolazile na tržištu opisuje anegdota koju sam smislio - od 20 objavljenih primeraka, ja sam kupim 19 - tako je u svom stilu, duhovito-ironično, zabavljajući prisutne predstavnike medija koji se, kako je rekao, prvi put pojavljuju na promociji nekog njegovog naslova, Puriša Đorđević otpočeo juče priču o svojoj novoj knjizi, zbirci priča „Osam kila sreće“, koju je objavio Plato.

Knjiga je nazvana po jednoj od najdužih priča u njoj, a zapravo scenariju za istoimeni film za koji je svojevremeno nagrađen na festivalima u Puli i u Vrnjačkoj Banji, ali je doživeo sudbinu i nekih drugih Purišinih filmova da bude „zabranjen bez zabrane“.

Ostale priče, ukupno njih 20, kratke su, a Puriša tvrdi da je upravo on kod nas ustoličio i prve kratke priče u novinama. Bile su to „Priče iz male varoši“ koje su, kao i njegovi filmovi, skrenule pažnju javnosti, jer su ironično govorile o ratu.

Iako zadovoljan što je knjiga objavljena, Puriša je ovom prilikom izjavio da je „od juče dosta razočaran pričama“ u njoj objavljenim. To je usledilo nakon čitanja slične knjige sećanja Marsela Prusta u kojoj Prust opisuje svoju sobu, fotografije na zidu, prekrivač na krevetu. -Kako se ja toga nisam setio? - pita se Puriša i dodaje da njegove uspomene nisu tako delikatne, pa među njegovim pričama ima onih sa naslovom „Pumpa“, „Taraba“, Magaza“. Ali, primećuje zatim, on ipak Prusta „šije u nekim naslovima“ - „Dve čizme u šifonjeru, slatka uspomena ta“, „Ko pije espreso, a ko poljupce“, „Odesa, lepa kao Jevrejka“, „Šubert, koncert za jednu pastrmku, „Pertle od zlata osamdeset godina“.

- Naslovi vrede u ovoj knjizi - zaključio je Puriša Đorđević primetivši da je to što njegove knjige loše prolaze na tržištu možda dobar znak. Narednu knjigu objaviće, rekao je odgovarajući na novinarsko pitanje, u 91-oj. A za ovu još treba dodati da je krase crteži Mome Kapora u odabiru urednice izdanja Nataše Anđelković i da je objavljena u ediciji ljupkog naziva Minjon.

Danas

На десетој изборној скупштини Српског књижевног друштва (СКД), која је одржана у суботу, јачи утисак оставиле су писмене оставке на чланства у овом удружењу Радмиле Лазић, Владиславе Гордић Петковић, Зорана Живковића, Срђана В. Тешина, Тихомира Брајовића, Радослава Петковића, Андрије Матића, Боривоја Адашевића и Александра Новаковића него именовање Вулета Журића за новог председника Управног одбора и Миодрага Раичевића за председника скупштине и пријем нових чланова. Навикли смо на несугласице међу политичарима, али када оне постоје међу српским писцима то поред литерарне чари има и призвук стварног идејног размимоилажења, односно озбиљнијих подела.

Од поменутих писаца који су из СКД-а иступили, на скупштини се једино појавила Радмила Лазић, која је отворено образложила свој излазак из ове књижевне организације, а њени аргументи изазвали су негодовање колега писаца. Наиме, у претходној писменој оставци, Радмила Лазић је затражила од Управног одбора СКД-а да буде избрисана из чланства због срамног лицитирања именом Чарлса Симића у тренутку када га је предложила, као врхунског песника светског реномеа и преводиоца наше поезије, за почасног члана.

Како је навела Радмила Лазић, на прошлој скупштини СКД-а нашла се у непријатној ситуацији поводом овог свог предлога због тога што је Милован Марчетић, тадашњи председник УО, тражио да буде задовољена одређена процедура о којој она раније није била обавештена, а која није поштована прошли пут, када је за почасног члана био примљен Хуан Октавио Пренс.

– Тридесет година сам члан друштава писаца (УКС, СКД) и не памтим да је оваква атмосфера била међу књижевницима, да је икада толико писаца изашло из удружења. У СКД се уселио један интелектуално-морално-естетски конзервативизам који се обраћа писцима бирократским језиком, позивајући се на прописе – рекла је Радмила Лазић, додајући:

– Никада се није десило да писци бране власт од писаца, односно да не бране писца од власти. А сада се и то десило. Поданички однос према власти проистекао је из зависности писаца од „мрвица” које ће им уделити власт за опстајање друштва писаца, часописа, награда, уредничких места, хонорара, просторија. Стога се ћути и када је слобода говора угрожена. Отуда немушта саопштења СКД-а и ПЕН-а да би сачували стечене позиције појединцима који ће се већ некако одужити.

После прочитаног образложења Радмиле Лазић уследиле су реакције присутних књижевника, који су овакве квалификације оценили као нефер и увредљиве, патетичне, непримерене да дођу од некога ко прима националну пензију, и ко је у ствари огорчен због тога што се СКД није децидније огласио поводом случаја „Николаидис”. Милован Марчетић је објаснио да је немогуће било усагласити ставове више од две стотине писаца, када је о афери „Николаидис” реч.

У писменим образложењима других писаца који су иступили из СКД-а кратко су изречена неслагања с досадашњим постигнутим резултатима; било је речи о нередовном присуствовању скупштинама друштва и слично. Срђан В. Тешин за наш лист дао је шире објашњење својих разлога:

– Из управе СКД-а, а потом и из чланства друштва, изашао сам због тога што нисам добио задовољавајуће одговоре на питања о политици пријема у његово чланство. Чак су и писци опскурних биографија, прваци треш и патриотске литературе, данас чланови овог друштва, а писци чије су књиге имале запажену рецепцију, које су преведене, објављене у више издања и екранизоване, нису примљени у СКД, уз образложење да су недовољно афирмисани. Потпуно друга ствар је што су приликом пријема у чланство прекршене и одредбе Статута о броју кандидата који могу бити примљени у друштво на годишњем нивоу. Оваквом политиком се потпуно потире идеја оснивача.

Тешин наводи и то да није добио ни одговор на питање зашто су на међународне песничке фестивале били делегирани прозни писци и запитао се да ли у СКД-у одједном нема довољно добрих песника, па у иностранству морају да их заступају романописци? Затим каже:

– Такође, нисам добио ни одговор на питање зашто се СКД ономад сврстао уз једну страну у сукобу у вези с књижевним и ванкњижевним догађањима у Врању. Представници СКД-а учествовали су на трибини „Разарање српске књижевности”, којом се подршка даје једној опцији, док је, поводом случаја „Угричић”, управа СКД заузела потпуно другачији став. Тако је дошло до схизофрене ситуације, поједини чланови СКД-а су одређени као главни кривци за „разарање” српске књижевности.

----------------------------------------------

Лична размимоилажења

Став досадашњег председника Управног одбора СКД-а Милована Марчетића је да оставке девет чланова за годину дана нису никакав скандал и да се у данашње време људи учлањују и ишчлањују из различитих удружења по својој слободној вољи.

– Нисмо више у социјалистичком периоду, када је иступање из неких организација било скандалозно, међутим, сада нико не спомиње и достигнућа СКД-а, то што смо постигли репрезентативност као друштво и добили своје просторије, што смо успешно организовали међународну књижевну колонију Чортановци, што је успешно штампан „Књижевни магазин”, који је све бољи, што је прошле године учлањено 22, а ове 16 нових писаца. Дакле, више се људи учлањује него што се ишчлањује. Ипак, оставка девет чланова је у центру пажње иако је пола тих оставки поднесено због личних размимоилажења међу члановима, а не због друштва, док је пар поднесено због тога што СКД наводно није имао став поводом случаја „Угричић” – објаснио је Марчетрић.

----------------------------------------------

Саопштење Српског књижевног друштва

Из СКД послат нам је извештај у коме је наведено да су писмене оставке на чланство у овом удружењу током 2011. године послали Радослав Петковић, Радмила Лазић, Срђан Тешин, Владислава Гордић-Петковић, Тихомир Брајовић и Зоран Живковић, а Андрија Матић, Александар Новаковић и Боривоје Адашевић у јануару 2012. Управни одбор је 18. априла 2011. године члановима СКД послао саопштење поводом оставки Радослава Петковића, Радмиле Лазић, Срђана Тешина и Владиславе Гордић-Петковић и, изражавајући добру вољу, поменутим члановима у оставци послао писма у којима им је предложено да своје оставке повуку и да и даље буду чланови СКД.

„Ниједно од четворо колега није прихватило наш предлог, а колегиница Радмила Лазић нам је још једном послала своју оставку. На оставку Тихомира Брајовића Управни одбор такође је послао одговор, не слажући се с паушалним оценама изнесеним у тексту оставке. На остале оставке Управни одбор није одговарао”, каже се између осталог у саопштењу СКД, yз напомену да Управни одбор Српског књижевног друштва те оставке прихвата као њихову слободно изражену вољу и предлаже и Скупштини да их прихвати.

Марина Вулићевић, Политика

29. februar 2012. @ 19:30 - 21:00
Mala sala Kolarčeve zadužbine

Promocija knjige „Istorija srpske filozofije“ (priredila Irina Deretić; Euro Giunti, Beograd, 2011).


Na promociji će govoriti Radomir Đorđević, Damir Smiljanić, Boris Milosavljević, Bogdan Lubardić, Višnja Bratina i Irina Deretić.

Razgovor o aktuelnom stanju književne periodike.

U razgovoru učestvuju glavni urednici: Ivan Negrišorac (Letopis Matice srpske), Alen Bešić (Polja), Milovan Marčetić (Beogradski književni časopis) i Mileta Aćimović Ivkov (Književni magazin).

3. mart 2012.
14:00 - 15:00
Bina u Hali "Master", Novosadski sajam

2. mart 2012. 15:00 - 16:00
Bina u Hali "Master", Novosadski sajam
Promocija knjige Uglješe Šajtinca „Sasvim skromni darovi“ (Arhipelag, Beograd, 2011).

Za ovu knjigu Šajtinac je dobio Vitalovu nagradu.

O knjizi i njenom autoru govori Jovan ZIvlak.

2. mart 2012. 13:00 - 14:00
Bina u Hali "Master", Novosadski sajam

Promocija knjige Vojislava Karanovića „Unutrašnji čovek“ (NB Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2011).

Za ovu knjigu Karanović je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske.

O Karanoviću i nagrađenoj knjizi govori Saša Radojčić.

1. mart 2012. @ 16:00 - 17:00
Bina u Hali "Master", Novosadski sajam
Dragan Belić Milan Micić Radovan Vlahović
Promocija četiri knjige fejsbuk beleški Radovana Vlahovića: „Nenajavljeno kao smrt“, „Džems Bond u kratkim pantalonama“, „Ode vek“, „Fridrih Niče i Silvija Plat u muško-ženskom frizerskom salonu“, sve u izdanju Banatskog kulturnog centra.

Govore: autor, Milan Micić, Dragan Belić.

Vest da će do kraja godine doći do promena u Zakonu o pozorištu u susednoj Hrvatskoj podigla je veliku buru. Umetnička javnost, pre svega, zatalasala se zbog najave da bi ubuduće producenti sapunica morali teatrima plaćati nadoknadu za glumce koje koriste u svojim projektima.

Kod nas, famozni Zakon o pozorištu još nije ni donet (iako se najavljuje već decenijama), ali i s njim i bez njega - problemi su slični. Tako, stalno zaposleni pozorišni glumac do sada je, i tamo i ovde, mogao da radi izvan matične kuće ukoliko ima pisano odobrenje upravnika, ali se zakonskim izmenama u Hrvatskoj predviđa svojevrsna „odšteta“ za njegovo angažovanje.

Zato se postavlja pitanje da li bi jednostavnije (i poštenije) bilo da TV zvezde uzmu neplaćeno odsustvo u teatru dok tezgare na drugom mestu. U javnosti se čuju i pitanja da li je uputno da veliki pozorišni umetnici arče ugled u komercijalnim projektima sumnjivog kvaliteta, pa i komentari da, ukoliko do toga dođe, taj projekat pre toga treba proglasiti šundom...

Glumci kao glumci, na svim ovdašnjim meridijanima imaju isto opravdanje: kad budu dobili „pristojne“ pare za pozorišni rad, neće imati razloga da rade ili tezgare na drugim mestima.

- Pod hitno nam je potreban Zakon o pozorištu kojim bi se regulisali odnosi unutar kuće, među pozorištima, pa i sa vlasnikom - kaže reditelj Egon Savin, inače član Nacionalnog saveta za kulturu. - Upoznao sam se sa sličnim zakonima u regionu i Evropi. Gotovo svuda postoji odredba o sistemu ugovora, na jednu ili na tri sezone. U tom slučaju, svaki potpisnik bi morao o drugom poslu da obavesti na vreme pozorište i traži dozvolu. Jer, u Evropi se repertoar i glumačke podele prave celu godinu ili minimum šest meseci unapred. Ako nije u podeli, može da snima, u protivnom ne može da radi ništa, čak ni najobičniju reklamu. Naravno, tamo su i plate veće, ali i ugovorima (koji su tajni) obezbeđuje se visina primanja.

Poznati reditelj ističe da nisu glumci najsiromašniji stalež u našem društvu, pa da bi i za njih trebalo da važe iste obaveze i odgovornosti:

- Kao profesor fakulteta ne mogu da odem da režiram bilo gde, a da o tome ne obavestim dekana i da obezbedim zamenu. Glumci pak preko noći postaju TV zvezde i ponekad misle da za njih važe druga pravila ponašanja. Ne treba zakon da se bavi etikom i ulogom umetničkih veličina u savremenom društvu, mi moramo rešiti svoju kolektivnu sudbinu. Takođe, ne treba razmišljati ni o nadoknadi producenata: ako se stvari planiraju na vreme, ako pozorišta znaju šta rade pola godine unapred, može se obezbediti zamena, alternacija ili uraditi promene u repertoaru. Druga stvar je što kod nas dolazi do javašluka.

Upravnik Ateljea 212 i reditelj Kokan Mladenović ističe da su mnoge okolnosti aktuelne krize idealan motiv da se napokon promeni model rada naših institucija kulture:

- Trebalo bi da se svi, od portira do upravnika, vežu jasnim i preciznim ugovorima, da konačno počne da funkcioniše pozorišno tržište. S glumačkih akademija godišnje izađe stotinak mladih ljudi koji ne mogu da nađu posao, dok su drugi u sigurnoj poziciji stalnog radnog odnosa. Vreme je za proveru i dokazivanje u glumačkom poslu... Imamo zakon o kulturi koji nije završen i niko ne želi da ga završi, a i ono što je njime regulisano, ne primenjuje se. Živimo u pravnom haosu u Srbiji, ne samo kad je o kulturi reč. O nekakvim nadoknadama ne možemo ni da govorimo. Pa, svoje obaveze ne plaćaju ni osnivači, a kamoli da bi to radili producenti...

Večernje novosti

Bosanskohercegovački književnik Dževad Karahasan ovogodišnji je dobitnik najuglednije njemačke književne nagrade »Heinrich Heine« i ujedno prvi književnik koji je zaslužio to priznanje a dolazi s područja izvan njemačkog jezičnog kruga, objavio je u ponedjeljak radio Deutsche Welle (DW).

Karahasanu je ova nagrada uručena 17. veljače u Dusseldorfu, a dodijelio mu ju je Joseph Kruse, predsjedatelj društva »Heinrich Heine«.




Lothar Mueller, književni kritičar i novinar lista »Sueddeutsche Zeitung«, u prigodnom je govoru na svečanosti dodjele nagrade podsjetio na Karahasanovu nebičnu životnu sudbinu, od rođenja u tadašnjem Duvnu preko rata u Sarajevu koje će bitno obilježiti njegovo stvaranje kroz »Dnevnik selidbe« i njegova bipolarna života između toga grada te Graza i Berlina.

»Karahasan se uzdiže ne samo stilom i jezikom već i svojom interpretacijom vremena i prostora«, kazao je Mueller.

Sam Karahasn je kazao kako mu nagrada »Heinrich Heine« puno znači kako zbog samog tog pisca tako i zbog onih koji su tu nagradu dobili prije njega.

»Naprosto ova nagrada mnogo znači svakom piscu koji želi ozbiljno raditi na književnosti, koji književnost piše ne radi toga da pokazuje sebe, nego s ambicijom da služi jeziku, da se otvara drugim ljudima, da traži sugovornike«, izjavio je Karahasan

Novi list

Na ovotjednom će Književnom petku biti riječi o filozofsko-historijsko-ideološkom aspektu
Europe u kontekstu trenutne ekonomske krize i deficita istinske politike, o sudbini Europske
unije kao supranacionalnog projekta političkih i birokratskih elita, kao i o mogućnostima za
stvaranje novog političkog identiteta i radikalnog zaokreta kao potencijalno jedinog rješenja
za obnovu europskog projekta u eri prijeteće globalne post-demokracije i medijske plutokracije.
Europa se danas nalazi u teškoj ekonomskoj, političkoj i društvenoj krizi. Iako se može reći da
je ideja Europe stoljećima na kušnji, ona danas iznova doživljava intenzivan raspad, pri
čemu se neizostavno postavlja pitanje o smislu tog projekta s onu stranu svih povijesnih,
ekonomskih, kulturnih i političkih granica.

Sudjeluju Srećko Horvat, Marko Kostanić i Žarko Paić.

Urednik i voditelj je Tonči Valentić.

Tribina će se održati 24. veljače u 20 sati u Gradskoj knjižnici, Zagreb, Starčevićev trg 6, Galerija Kupola, 3. kat.

Knjiški moljac

Bila su trojica došljaka, "dotepenci" koji su došli na studij iz provincije. Od toga dvojica iz Virovitice, a jedan iz Delnica. Zagreb ih je upoznao već prije, preko Žimbrekova "Poleta". Sva trojica objavila su 1960. jednu, zajedničku knjigu (Pjesme). Za proteklih pola stoljeća, sve do danas, napisali su stotinjak knjiga, čitavu biblioteku, među kojima svaki po jedan, barem, bestseler, prema kome ih raspoznaju i mnogi nečitaoci. "Čangi" Alojza Majetića uskoro će slaviti pola vijeka, "Kužiš, stari moj" Zvonimira Majdaka izašao je prije 40-ak godina, a "Zagrepčanki" Branislava Glumca domalo će, također, biti tek 40 ljeta.



Postoji oproštajna, oporučna dimenzija "Odmrzlog ljeta", ili se varam?

- Ako razmislite, cijeli nam je život, od mladosti pa do kraja, testamentaran. Samo kad smo mladi, imamo taj božanski nagon tijela, sve možemo držati na ramenima kao Atlas, i ne mislimo na neke stvari, iako je sve to prisutno u nama. Onda se najednom te stvari testamentarne otvore, i ja moram priznati da volim tu svoju testamentarnost. Dakako, sa svim svojim žalovima. I jedan svoj stih volim: "Ne plašim se toliko smrti koliko mi je žao izaći iz života".

Pripovjedač u romanu kaže: "Napisao sam i neke knjige i jedan takozvani bestseler". Što to znači? Riječ je, naravno, o "Zagrepčanki" (1974), vašem najvećem hitu.

- U piscu mora katkad biti i neke, recimo lažne, skromnosti. Naime, nikad mi nije bilo jasno što bi to moglo biti bestseler. To je, tako, jedan produkt 20. stoljeća, od filmova, Hollywooda pa dalje. To i jest neka vrsta Hollywooda u literaturi. Ali, ne treba se toga libiti, samo ne treba to stavljati kao neku svoju zaštitnu povelju. Nikada mi nismo sigurni koja je knjiga bolja među onima koje smo napisali, a ja znam da imam i boljih, kao što je roman "Pokusni čovjek", koji uvijek, eto, ostaje u sjeni "Zagrepčanke".

Je li vas iznenadio njen uspjeh?

- Pa je, je. Pokojni Oto Šolc, urednik u "Mladosti", plašio se objaviti "Zagrepčanku", držao ju je u ladici dvije godine. I tek kad su je Krleža i Matković objavili cijelu u "Forumu", sve je, onda, išlo lako.

Radilo se, zapravo, o ljubavi radnika i ugledne samoupravljačice s Tuškanca. Jesu li se djevojčice socijalističkih političara uopće ševile?

- (Smijeh.) Ne bih ja to rekao. Ako tate nisu znali, znali smo mi da se ševe, mi neki. U svakom slučaju, bilo je to subverzivno i radikalno. Međutim, ima u tome romanu nešto još radikalnije. A to je kad glavni lik, Marijana, odlazi svome ocu, šefu klinike, ginekologu, članu Centralnog komiteta (Saveza komunista), i kaže: "Tata, napravi mi abortus." Ta je rečenica šokantna. Otac ostaje konsterniran, kako će da joj napravi abortus. Dakle, ta je knjiga puna šokova kojih ima i danas, šokovi su uvijek isti kad se radi o spolovima - šokovi samo poprimaju, danas, dimenzije pojačanog tonusa kad se radi o opijatima, o drogama, o drugoj vrsti skandala. Ali, bože moj, priznajmo da smo sazdani pola od životinje, da smo kentauri, i da je katkada kentaur u nama koji njišti među nogama libidom jači od svih zapreka, kolaca, policija...

Je li postojala stvarna Marijana? To niste nikada otkrili.

- Nisam i ne mislim, jer je ta osoba živa. Zahvalan sam joj što mi je u toj fazi života dala, bukvalno, đonom u lice. Imala je 18 godina, a ja sam bio prvi put sretno razveden, raženjen čovjek od 28 godina. Ona je kao maturantica pobjegla od svoje mame i došla živjeti k meni, iako me njena mama jako voljela. Tada nisam imao posrane hrabrosti da je oženim, jer sam izašao sav izranjavan i ožiljčen iz jednog braka, pa nisam htio uletjeti u drugi. Imao sam i malo dijete, Borisa.

Je li "Zagrepčanka" bila dvosjekli mač za vaše djelo?

- Je, ona me prehranila, proslavila i pokopala. Čudne tri stvari, ali jako povezane. Doista su honorari bili izvrsni: u 120.000 primjeraka je štampana, igrala je četiri sezone u HNK, pa je filmovana pred 5-6 godina, prevođena na neke jezike, četiri jezika. Ali, svi su me, onda, počeli stavljati u ladicu, u tu nesretnu ladicu od proze u trapericama.

Vama se to ne sviđa?

- Ja u stvari nemam nikakve veze s njom. Nosio sam traperice oduvijek, kao što ih i sad nosim, i volim ih. Ali ta proza... Ma nema nikakve veze ni Majdak, ni Majetić, mi zapravo nemamo suštinske veze s njom. To je bila Flakerova dosjetka, koja je ostala i oni su nas svi turali poslije u tu ladicu. Pisanje nema ladica, ono je ili vremensko, svevremensko, ili je slabo.

U čemu je značaj toga hita za vas?

- Tu sam malo povukao to pisanje bez interpunkcije, taj letrizam, to grafičko pismo: povukao, i ostavio ga. To je moje, to sam ja izmislio, ne znam je li itko napisao knjigu bez točke i zareza, nemam pojma. U Njemačkoj smo pri radu na njenom prijevodu skovali novu riječ: "Die Zagreberin".

U "Odmrzlom ljetu" pojavljuju se kao pokeraši Ivan Šibl, Peko Dapčević i Milan Horvat. Je li to vaš paralelni slalom, između zbilje i uobrazilje?

- Taj drugi, paralelni život nije prešućen.

Tri glavna ženska lika jesu: pripovjedačeva supruga odvjetnica, balerina Lana iz HNK i Sonja D, balerina iz Beograda. Posljednja glumi u "Mirisu poljskog cveća", lako ju je identificirati. Zašto i njih niste nazvali punim imenima?

- Da ne bih povrijedio jedan drugi život, koji je meni izmakao, i te neke osobe koje su u njezinom životu, uzeo sam samo ime. Nije to neka laž, prije neka vrsta džentlmenštine, fernese, viteštva... Da ne uđete u tuđi život, krevet, jer nemate pravo na to; ali imali ste pravo, s obzirom na neki predživot s tom osobom, da nešto kažete o tome. Ne treba sve nazivati punim imenom i prezimenom.

Govorimo, zapravo, o tome da džentlmen ne govori o svojim ljubavnicama?

- Točno, što nikako ne mora značiti da džentlmen u jednome trenutku svoga života ne bi trebao izvaditi neke osobe koje su mu bile međašnje u životu i reći: ne ševio, nego s kojim je imao dubinske odnose. Jer, ja sam poševio puno žena, tako da se razumijemo.

Ma nemojte (smijeh)...

- Da.

To je opće poznato, to se zna.

- Ja se ne libim to reći. Neke su žene kao listići iz prošlih godina, prođu i padnu negdje u vodu i - prohujalo s vihorom. Tog je trenutka to bilo sve, cijeli svemir, u toj sekundi kada ste bili s tom ženom. Ali, nestale su. Postoje dva ili tri važna lista u životu koja okrenete, i to su ti najvažniji listovi. A jedan od njih bila je i spomenuta - Zagrepčanka.

Jeste li vi "stari pokvarenjak" poput Bukowskog ili Millera?

- Ja sam apsolutno jedan djevičanski, nevini pokvarenjak. Pokvarenjaštvo je, zapravo, jedna vrsta umjetnosti. Ne može svatko to niti biti, za to moraš imati i mašte, nekog znanja i poštovanja prema drugoj osobi. Radi se o tome kako ćeš se dočepati ljepote, jer ženu držim našom velikom iluzijom i ljepotom; a ne kako ćeš se dočepati "mesa"; lako se dočepati samo mesa.

Je li sljedeća rečenica vaša pouka o zavođenju: "Neuspjesi i porazi su me mnogo čemu poučili"?

- Volim svoje neuspjehe i poraze, i tu tihu patnju u onom "jao si ga pobjednicima, a ne jao pobijeđenima", što kažu. To je stara mudračica latinska, biblijska, i ja volim biti poražen. Volio sam bivati poražen i kod žena jer sam kroz taj suptilitet neke patnje, čak samoponiženja, spoznavao mnoge stvari. Kroz poraze dolazimo do mnogih spoznaja. Znao sam svoje poraze iskoristiti u literaturi, pretvoriti ih u pisanje, u poeziju, u prozu. Ali naravno, kao pravi pokeraš, a ja sam i to, volim poker, ja znam i dobivati.

Jeste li bolesni od kockanja?

- Polubolestan, još me to svrbi. Znao sam na pokeru zarađivati velike pare. U mom društvu pokeraša bili su Duško Džamonja, dva ugledna advokata, koja su živa, i jedan sveučilišni profesor. I to je bilo do istrebljenja. Što bi rekao Faulkner: "Poker je mržnja do istrebljenja, a poslije se volite."

Vaša druga supruga, odvjetnica Jadranka Sloković, prevodila je poeziju. Pripovjedačeva supruga u novom romanu također je - odvjetnica?

- Kad sam nju upoznao, imala je 20-21 godinu, a ja 36-37, bio sam u nekakvoj punoj mužjačkoj i intelektualnoj snazi, što ne znači da danas isto nisam punokrvan u obje snage, da se razumijemo. Nećemo baš tako čovjeka poništiti. Ona je tada stranu literaturu - jer znala je jezike, engleski savršeno, poznavala bolje od mene. Ona je meni otkrila Sylviju Plath, i Johna Updikea kao pjesnika - znao sam ga kao dotad prozaista. Kad je bila trudna i nosila našeg sina Filipa, koji sada kod nje peče svoj odvjetnički i pripravnički zanat, ona je prevodila Plath, a ja sam napisao predgovor za knjigu koja je objavljena u "Prosvjeti".

U vašem romanu supruga odvjetnica pljune na ministra pravosuđa? Je li to stvarnosni detalj?

- Hračak uzmite kako hoćete, ali je stvarnosni detalj da su joj, dok je svojevremeno kratko radila kao zamjenica javnog odvjetnika ili državnog tužioca, ne znam, svaki tjedan znali podastrijeti nešto o meni što je "Vjesnik" pisao, zapravo insinuacije i laži, na koje sam ja vrlo jednostavno reagirao i odgovorio. Ali su joj, kad nikoga nije bilo, donosili "Vjesnik" na stol s podcrtanim mojim imenom i prezimenom. Ali ja sam čovjek koji nikada nije bio ustrašen. Bio sam veliki sportaš - igrao sam dva puta rukomet za reprezentaciju Hrvatske kao osmogimnazijalac i bio proglašen najboljim sportašom Slavonije.

Jeste li doista za dva TV scenarija, za dvije TV drame kupili sportski auto?

- Je, je. Žaki (Joakim) Marušić je režirao seriju koja se zvala "Pod novim krovovima", koju smo napisali Alojz Majetić i ja, i ja sam za te dvije TV-drame odmah kupio sportski auto. Honorari su bili sjajni.

...

MGM Majetić, Glumac i Majdak izdali su prvu, zajedničku knjigu 1960. Bila je to senzacija: U DruŠtvu književnika bilo je samo 70 pisaca. Jesu li Majetić, Glumac i Majdak bili MGM trojac, ili vam ipak treba pridodati povjesničara Miroslava Bertošu, pa ste, zapravo, kvartet?

- Kvartet. Od pacanja na Mladosti, u Daničićevoj, na bazenu, do urlikanja kad bismo se vraćali zimi: "Guarda che luna, guarda che mare!" To je ostalo do današnjih dana, ta nit. Jest da smo se negdje razišli, što se tiče svjetova i pisanja. Bertoša je čuveni istrolog, povjesničar, Majdak je negdje otišao na svoju stranu, sad malo piše, iz razumljivih razloga, zdravstvenih. A eto, Majetić i ja smo nekako sačuvali i žive glave i relativno žive umove i relativno žive udove, da ne kažem šta smo sve još relativno živo sačuvali.

Studentsko prijateljstvo postalo je životno?

- Imali smo, konačno, prvu knjigu (pjesama) zajedno, Majdak, Majetić i ja, 1960. u Lykosu. To je isto bila senzacija. U ono vrijeme je uz te prve knjige išla čak i slava, tek da znate.

Urednik vam je bio Slavko Mihalić...?

- Da. Tada objaviti knjigu bila je svečanost; knjiga je sama po sebi bila događaj. Jer je bilo te izvanredne kulturne atmosfere, nije bilo takvih skorojevića, bilo je vrijeme siromašno, ali žudjelo je za nekim ljepotama koje su se krile, naravno, i u knjigama, i na izložbama. Mi smo bili najmlađi pisci primljeni u DHK, i priredili su nam svečanost. A bilo je svega 70 pisaca u ondašnjem Društvu književnika.

70! Prema današnjih 1000 u dva književna društva?!

- Što međuratne generacije, što "krugovaša" i što nas koji smo upravo pristizali. To je bilo 15 godina poslije rata.

Kako ste se 1960. okupili i osmislili zajedničke "Pjesme"?

- Mi smo se znali još iz onog davnoga Žimbrekova "Poleta". To je bio, moram reći, jugoslavenski časopis,i skidam kapu Žimbreku, koji nije bio nekakav veliki pisac, ali je bio veliki promotor i zaljubljenik u literaturu. On je taj časopis štampao jedanput mjesečno, i izlazio je u Zagrebu u 100.000 primjeraka, po cijeloj Jugoslaviji je išao. A Majdak i ja išli smo u gimnaziju u Virovitici, sjedili u istoj klupi. Kad smo došli u Zagreb, nismo se trebali upoznavati.

Ipak, Majetić je u Zagreb došao iz Delnica, a Bertoša iz Pule.

- S njima smo se tada upoznali, ali bilo je to kao da se znamo već oho-ho. Otkrit ću vam jednu tajnu, ali neću reći ime. Majetić i ja imali smo istu curu, ja sam s njom bio u virovitičkoj gimnaziji, a ona se u 7. razredu preselila u delničku gimnaziju i strašno se zaljubila u Lojza. Bio je lijep k’o James Dean.

Željko Ivanjek, Jutarnji list

Festival Fabula v organizaciji Študentske založbe poteka že od leta 2004 in sledi viziji
prvovrstnega mestnega festivala. V ospredju so gostovanja vrhunskih pisateljev z vsega
sveta in razvejan knjižni program.

Literarne nastope gostujočih avtorjev spremljajo številni dogodki, ki vrhunsko leposlovje
povezujejo s kvalitetnim, raznolikim in vsestransko dostopnim programom, namenjenim
najrazličnejšim skupinam bralcev.

Fabula obsega literarne pogovore in branja, podelitev nagrade Dnevnikova fabula
za najboljšo zbirko kratke proze, okrogle mize, mednarodne simpozije, branja
po bolnišnicah in domovih za ostarele, literarne natečaje za najmlajše, seminar
za srednješolce, prevajalske delavnice in številne druge vsebine.

Pomemben del spremljevalnega programa je tudi Filmska fabula s tradicionalnimi Proznimi
mnogoboji za ljubiteljske pisatelje.

V letu 2010 je Fabula pod naslovom Literature sveta – Fabula 2010 nastopila v vlogi osrednje
manifestacije Ljubljane – svetovne prestolnice knjige. Ob tej priložnosti je v okviru Fabule Slovenijo
prvič od osamosvojitve obiskala aktualna Nobelova nagrajenka za literaturo, Herta Müller.

V okviru projekta Knjiga za vsakogar je gostovanja avtorjev pospremil izid knjižnih novosti
v visoki nakladi 8000 izvodov in po izjemno dostopni ceni 3 evrov.


Ta se bo začel s podelitvijo Dnevnikove fabule, nagrade za najboljšo slovensko zbirko kratke proze, izdano v preteklih dveh letih, ki jo bo naša medijska družba podelila v ponedeljek, 27. februarja. Od takrat pa vse do 10. marca se bo nato zvrstilo več kot 30 brezplačnih dogodkov, ki jih je organizator festivala, Študentska založba, pripravil z različnimi partnerji. Osrednji del festivala bodo, kot že nekaj let, praviloma izjemno dobro obiskani literarni večeri v Klubu Cankarjevega doma, na katerih se bodo predstavila zveneča imena svetovne in tudi slovenske literature.

Peresa z vsega sveta

Na čelu pisateljske kolone, ki nas bo obiskala v prihodnjih tednih, vsekakor stopa znani Britanec Hanif Kureishi, avtor, ki ga je v svetovno literarno orbito izstrelil že njegov prvenec Buda iz predmestja, pozneje pa sta med drugimi sledila še Intimnost (po katerem je bil posnet istoimenski film Patrica Chereauja) in Črni album, njegovim delom v slovenščini pa bodo sedaj dodali še kratkoprozno zbirko Polnoč ves dan. Obiske gostov festivala bodo namreč, kot je že v navadi, pospremili tudi novi prevodi njihovih knjig, ki bodo tokrat izšli znotraj projekta Knjiga za vsakogar in bodo na prodaj po ugodni ceni pet evrov.

Amitav Ghosh, doktor socialne antropologije, novinar in "največje ime sodobne indijske literature", kot ga je predstavila programska vodja festivala Fabula Janina Kos, je prepoznaven po svoji senzibilnosti za vprašanja imigrantov, diaspore in kolonializma. Ob njegovem obisku bodo izšli Obrisi senc, roman o sanjskih, idealnih mestih, kot je London v imaginaciji indijskega dečka, in neizogibnem rušenju misitifikacij ob srečanju z realnostjo. Leeno Krohn, finsko avtorico z opusom, ki obsega več kot trideset knjig, bomo v slovenščini spoznali prvič. Izšel bo njen roman Slepo okno, v katerem se, tako kot v svojem celotnem opusu, ukvarja z različnimi vrstami umetne inteligence in morebitno prihodnostjo družbe. Rusa Mihaila Šiškina, četrtega izmed uglednih gostov, pa označujejo za "neomodernista" in enega najboljših ruskih stilistov; pod naslovom Učna ura kaligrafije bodo izšla tri njegova kratkoprozna besedila, med katerimi še posebej izstopa zgodba, v kateri Šiškin ni napisal niti besede, temveč jo je sestavil iz navedkov iz ljubezenske korespondence švicarskega levičarja in ruske revolucionarke.

Umetnost v viharnih časih

Posebno mesto med novimi izdajami, ki bodo izšle v sklopu festivala, pa zavzema Dan zmage, zbirka kratkih zgodb pod katero se podpisujejo slovenski gosti festivala, Dušan Čater, Mojca Kumerdej, Andrej Skubic, Suzana Tratnik in Goran Vojnović. Zbirka je nastala posebej za festival, pisci pa so pri pisanju izhajali iz enotnih in vnaprej določenih osnov: v zgodbah bodo obravnavali socialne in družbene problematike, konec zgodbe pa bo - srečen.

Angažirano tematizacijo družbene problematike so letos postavili tudi v fokus festivala. "Slovenska literatura se zelo hitro odziva na družbene spremembe," je prepričana soorganizatorka festivala Jelka Ciglenečki, skupina petih povabljenih avtorjev pa je po mnenju organizatorjev med tistimi, ki so svoje družbenokritične tendence najbolj kakovostno izpeljali. Mnenju avtorjev o aktualnostih bomo lahko prisluhnili na skupnem in tudi posameznih literarnih večerih, sicer pa bodo pod skupno streho bloka o angažirani literaturi organizirani še trije dogodki. Vinko Möderndorfer, Katja Perat in moderatorka Manca Renko bodo razpravljali o tem, kje se stika angažma "novih" in "starejših" generacij, organiziran bo pa tudi pogovor o socialističnem realizmu in angažirani literaturi med prvo in drugo svetovno vojno, ki ga bo vodila dr. Urška Perenič. Na posebnem večeru se bo predstavila mednarodna mreža ICORN, ki nudi zatočišče preganjanim pisateljem. Že dve leti znotraj ICORN deluje tudi Ljubljana, trenutno pa gosti maroška pisatelja Zineb El Rhazoui in Alija Amarja, ki se bosta s pisateljema Manalom Al Sheikhom (Irak) in Mansurjem Rajihom (Jemen) pogovarjala o trenutnih razmerah na Bližnjem vzhodu in vlogi umetnikov v "viharnih časih".

Festival Literature sveta - Fabula bo tudi letos obsegal obširen spremljevalni program: poleg finala tradicionalnih Proznih mnogobojev bo v njegovem okviru potekal tudi literarni natečaj za srednješolce, organiziran bo program za najmlajše ter branja po bolnišnicah, domovih za starejše in kriznih centrih.

Franz Kafka in Robert Walser: med literaturo, teorijo in filmi

Študentska založba se že nekaj let posveča celovitemu dopolnjevanju slovenskih prevodov Franza Kafke, v sklopu festivala Literature sveta - Fabula pa bo organizirala mednarodni simpozij o tem velikem avtorju. Simpozija se bodo poleg slovenskih poznavalcev udeležili tudi tuji strokovnjaki, kot so dr. Josef Čermak, najbolj dejavni poznavalec Kafke na Češkem, ki je prevedel večino pisateljevega opusa in podpisal številne biografske izdaje, dr. Roland Reu

Dnevnikova fabula že sedmič

Na uvodnem večeru festivala Literature sveta - Fabula bo razglašen že sedmi dobitnik nagrade Dnevnikova fabula, ki se podeljuje za najboljšo izvirno zbirko domače kratke proze, izdano v zadnjih dveh letih. Včeraj je strokovna žirija, ki jo sestavljajo esejistka in prevajalka dr. Seta Knop, literarna kritičarka Gaja Kos (predsednica), novinarka in kritičarka Sandra Krkoč, pesnik in publicist Vid Sagadin ter publicistka in urednica Alenka Vesenjak, razglasila štiri letošnje nominirance, ki jih predstavljamo spodaj, dobitnik pa bo izbran šele tik pred podelitvijo.

Nominiranci za nagrado Dnevnikova Fabula 2012

Dušan Šarotar: Nostalgija - Pisatelj, poet, publicist, prevajalec in scenarist Dušan Ša rotar (1968) je prvi obsežnejši literarni prispevek na tržišče poslal ob prelomu tisočletja, ko je izdal roman Potapljanje na dah, že pred tem pa je za številne revije, kot so Mladina, Ampak ali Dialogi, pisal pronicljive kritike in eseje. Mnogi ga obravnavajo kot literarnega esteta, ki veliko stavi na jezik, metaforičnost, subtilnost in emocionalnost. Naštetemu se ne izmika niti v zbirki Nostalgija, kjer se tematsko spo prijema predvsem s človekovo minljivostjo. (Franc-Franc, Murska Sobota, 2010)

Uroš Sadek: Druge zgodbe - Druge zgodbe so šele drugo delo Uroša Sadka (1973), sicer sociologa, ekonomista in anglista, ki se pre življa s pisanjem oglaševalskih be sedil. Med platnice je svoje literarne domislice prvič spel pred sedmimi leti, ko je izdal kratkoprozno knjigo Vrtiljak, občasno pa je objavljal še v revijah Literatura, Apokalipsa in Rast. V nizu resnično kratkih zgodb, zbranih v nominiranem delu, skuša z intenzivnim črpanjem iz domiš ljije in ciničnim humorjem prodreti za zaveso vsakdanjosti ter samou mevnosti. (LUD Šerpa, Ljubljana, 2011)

Miha Mazzini: Duhovi - Miha Mazzini (1961) se ne posveča le leposlovju, temveč je tudi avtor nekaj scenarijev celovečernih filmov, re žiser kratkih filmov, za povrh pa ob časno piše še računalniške priroč nike. Literarni preboj mu je uspel že s prvim romanom Drobtinice (1987), z nekaterimi kasnejšimi deli pa je uspel tudi v tujini. Zaščitni znamki njegovih del sta predirljiva kritika družbe in poznavanje človeške psihe, ki okupirata tudi zbirko Duho vi; v njej odtujenost slika skozi priz mo različnih tem, a se vselej poglobi v mračno notranjost protagonistov. (Goga, Novo mesto, 2010)

Dušan Čater: Džehenem - Dušan Čater (1968) je na pisateljsko sceno stopil še kot študent novinarstva in sociologije, ko je leta 1994 na police poslal svoj prvi roman Flash royal. Sledila so štiri romaneskna dela in dve kratkoprozni zbirki, kamor se uvršča tudi sedaj nominirana Džehenem, v kateri tematsko povezane zgodbe prikazujejo temno plat življenja tujcev v Sloveniji. Sicer pa je v Čatrovem opusu mogoče najti precej vrtanja v globino na terenu vsakdanjih zgodb, te pa povečini obdaja s sproščenim in prizemljenim humorjem. (Študentska založba, Ljubljana, 2010)

Dnevnik

Samosvjesna poezija

Jasmina Musabegović o knjizi Ljubice Ostojić “Morska pjesmarica” kaže kako Ljubica Ostojić uglavnom piše poeziju koja je samosvojna i po izboru teme i po načinu artikuliranja. U poplavi poslijeratne poezije koja je više svjedočanstvo i sirovo prenošenje znakovite slike iz života u umjetničko djelo, ona i kada, ponesena novim snažnim iskazima same stvarnosti, odnosno turbulentne povijesti i ljudske sudbine i nove značenjske slike, aktualizirano iskazuje svoju pjesničku riječ, nikada se ne povodi za slikom, za njezinom snagom koju treba sirovu prenijeti, već i tada samu materiju vrlo akribično obrađuje, reklo bi se, u svom stilu. Ništa je ne može ponijeti i promijeniti od nje same.

U spektru boja

Dubravka Zrnčić-Kulenović u pogovoru knjizi “Magijska doticanja” piše kako Ljubica Ostojić, pjesnikinja prvenstveno, teatrologinja po profesiji, umjetnica dakle, žena, iako traga i putuje prostranstvima tankoćutljive ženske spoznaje i imaginacije, poseže, baš sada, u dobnoj i kreativnoj zrelosti, za onim temama koje se kriju u najstarijim mitološkim i obrednim igrama, fragmentarno prisutnih i danas (u narodnim vjerovanjima, predajama i folkloristici), ali teško spojivih i pojmljivih, kroz dvije poetske drame “Doticanja” i “Nevjesta od kiše”. I sama njezinim suradnikom na sakupljanju i izučavanju ove etnološke građe kao glavne inspiracije, uhvaćena sam jednako kao i autorica Ostojić u mrežu pradavnih magijskih i ritualnih staroslavenskih i balkanskih igara koje se tiču ženske čudi, običaja primarno vezanih za ulogu žene u zajednici, u moć i sposobnost Velike pramajke, u njezino trajanje i postojanje... Akademik Vladimir Premec o knjizi “Morska pjesmarica” citira riječi pjesnikinje o sebi: Rođena je u nekom vrlo dalekom gradu, oko polovice zadnjeg stoljeća prošlog tisućljeća. Posljednjeg dana završnog znaka horoskopa. Po vokaciji pisac. Po naobrazbi teatrolog. Vrlo sklona putovanjima. Opsesivni snovi i sanje – morska plavet i gradovi uz more i oceane”. …Snovi, u spektru boja s modrinom neba koje se ogleda u hladnoj “morskoj plaveti”, simbolički govore o svojem sadržaju, o preslikanim mislima iz budnih, dnevnih časoslova sabranosti nad beskrajem, beskonačnim, bezgraničnim, neograničenim, neuništivim, nad apeironom, Helena Anaksimandrosa, iz kojega nastaju svjetovi kroz sukob suprotnosti čineći istovremeno satisfakciju i nadoknadu jedan drugomu. A uz to i snovi o gradovima uz more i oceane, na obali uz razdjelna žala plavog planeta na čijem tlu pjesnikinja stoji i gleda u oceanski beskraj, rođena posljednjeg dana, posljednjeg horoskopskog znaka, dakle, u znaku riba, zavjetovana na govor šutnje koja pjeva,…kantik po kantik za ovu svoju morsku pjesmaricu. Čini se da to stanje govori jednom, za čitav život, zanavijek...

A. Copf, Dnevni list

Raspad stare knjižarsko-izdavačke mreže, privatizacija, ulični prodavci, česti sajmovi knjiga, kao i ekonomska kriza, uticali su da se poslednjih dvadeset godina broj knjižara u Srbiji znatno smanji. Međutim, u poslednje vreme gotovo svakodnevno otvaraju se novi objekti knjižarskih lanaca.

Ipak, postavlja se pitanje da li je veliki broj knjižara koje su deo lanaca koje drže izdavačke kuće slika boljitka ili krize knjižarstva? Šta se dešava sa malim, specijalizovanim, knjižarama u kojima su istinski zaljubljenici pisane reči mogli ne samo da nađu gotovo celokupnu srpsku produkciju, već i da razmene stavove sa učenim knjižarima? Gde ostatak Srbije kupuje knjige, budući da veliki broj gradova sa preko 50 hiljada stanovnika i nema knjižare?

Mnogo knjižara, a malo knjiga

- Trenutno u Beogradu, a možda nešto manje u Novom Sadu, postoji više knjižara nego u vreme komunizma. Ali kada se realno pogleda, vidi se da je ponuda u hipermarketima ista kao i u bilo kojoj knjižari u glavnoj gradskoj zoni. Nestale su specijalizovane knjižare, a vrlo često i knjižari koji su o knjigama znali koliko i pisci ili književni kritičari. Postoji potpuna nesrazmera između tržišta knjiga u Beogradu i drugim delovima Srbije, budući da se 50-60 odsto svih knjiga proda u glavnom gradu. Mnogi gradovi sa preko 50 hiljada stanovnika nemaju knjižare. Veliki broj knjižara nije u stanju da plaća sve obaveze, a to ugrožava izdavaštvo u Srbiji. Posebni problem predstavlja to što su knjižare sve više komisioni, a rabat koju izdavači daji knjižarima je značajno veći nego u mnogim drugim oblastima trgovine - objašnjava Gojko Božović, direktor i urednik izdavačke kuće Arhipelag.

Prema rečima Dejana Ilića, urednika izdavačke kuće Fabrika knjiga, knjižarstvo je u ozbiljnoj krizi, a otvaranje novih knjižara unutar knjižarskih lanaca zapravo je još jedan pokazatelj tog stanja.

- Knjižare u tim lancima nisu, da tako kažem, prave knjižare, iz najmanje dva razloga. Prvi je to da one najčešće prodaju knjige izdavačkih kuća u čijem su posedu. Drugi je, da od ukupne produkcije knjiga u tim knjižarama ne može da se nađe ni 20 odsto naslova. U Beogradu postoje samo dve knjižare koje imaju preko 70 odsto od celokupne produkcije u Srbiji, a u celoj Srbiji ih ima manje od pet. Knjižare unutar lanaca raspolažu sa samo par hiljada naslova, što je ravno jednogodišnjoj produkciji u Srbiji, a prosečan vek knjige u knjižari iznosi između četiri i sedam godina - ukazuje Ilić i dodaje da kada pričamo o knjižarskim lancima, nije reč o obnovi knjižarske mreže, već o njenom daljem propadanju, te da se na taj način samo stvara iluzija da je situacija bolja nego što jeste.

Prema mišljenju Branka Kukića, vlasnika izdavačke kuće Gradac, stanje u knjižarstvu povezano je sa stanjem u izdavaštvu, a budući da ono nije dobro, to se odražava i na knjižare.

- Glavni problem je što država ne stoji iza izdavača, pa svako može da radi šta hoće. Knjižara nema nikada dovoljno, ali tu se ne mogu računati one koje pripadaju velikim izdavačkim kućama, jer prodaju 90-95 odsto hitove, knjige za jednokratnu upotrebu. Te knjižare nemaju nikakvu ulogu u kulturi, jer ni ljudi ni atmosfera u njima ne odgovaraju toj ulozi. Njih vodi drugi mentalitet i druga psihologija, a u glavi su im samo cifre - kaže Kukić i napominje da država ne bi smela da stimuliše te izdavače, budući da to ima direktne posledice na društvo.

Otkup knjiga - pomoć ili pljačka

Sa druge strane, način da država stimuliše određene izdavače i na taj način promoviše poželjan kulturni model je otkup knjiga za biblioteke. Ali i oko njega postoje kontraverze, bilo da je reč o sredstvima koja Ministarstvo kulture za to izdvaja ili načinu selekcije knjiga.

- Mnogo se govori o otkupu zbog svih anomalija koje ga prate, a čak i taj iznos koji treba isplatiti izdavačima, a koji je mizeran, kasni - kaže Zoran Kolundžija, urednik izdavačke kuće Prometej i predsednik Udruženja izdavača i knjižara Srbije.

Kako napominje Ilić, problem otkupa je što dodatno slabi položaj knjižara u Srbiji, jer deo novca koji se izdvaja za knjige zaobilazi knjižare.

- Zašto bi država kupovala direktno od izdavača i to sa ozbiljnim popustom. Država je krajnji kupac kao i bilo koji građanin. Prema tome, neka kupuje knjige u knjižari i bez popusta. Biblioteke bi mogle da novcima za otkup kupuju knjige u lokalnim knjižarama koje bi onda zauzvrat morale imati uglavnom sve naslove koji zavređuju pažnju čitalaca i bibliotekara. Takav otkup povećao bi broj knjižara u Srbiji - smatra Ilić.

Božović kaže da otkup knjiga ne bi smeo nikako da utiče na tržište, jer to nije njegova uloga, već da je to zapravo državna garancija o dostupnosti svih vrednih knjiga u javnim bibliotekama u Srbiji, što u ovom trenutku nije.

- Na lokalnom, gradskom ili državnom nivou, otkup knjiga se zasniva samo na komercijalnom, i na čuvenoj tvrdnji da je neka knjiga tražena, pa se vrlo često javne biblioteke pretvaraju se u prostore u kojima se nalaze zabavni, komercijalni i niskobudžetni sadržaji, a ne knjige. Na drugoj strani, otkup knjiga ima dramatičan uticaj na knjižare, gde bi pojedini izdavači mogli biti ocenjeni kao monopolisti. Time država dugoročno ne pomaže ni bibliotekama ni izdavačima ni knjižarama. Čitaocima moramo pružiti mogućnost izbora, a javne biblioteke po svom osnovnom sadržaju treba da budu kinoteke, a ne video-klubovi - ističe Božović.

Novi zakon ili primena postojećih

Zakona o izdavaštvu, čije je usvajanje zamrznuto iako je nacrt napisan još 2001. godine kada je ministar kulture bio Branislav Lečić, mogao bi da reši ovaj problem, posebno ako bi uredio jedinstvenu cenu knjige, slažu se sagovornici Danasa. Ipak, oni ističu se da bi daleko lakše bilo kada bi se umesto novog Zakona, koji je stopiran 2010. godine kada se Udruženje izdavača i knjižara Srbije pobunilo nakon javne rasprave, primenjivali već postojeći zakoni koji utiču na ova oblast trgovine.

- Zakon o izdavaštvu bi morao da sadrži član po kome izdavačke kuće ne mogu da poseduju knjižare, i obrnuto. To bi doprinelo sređivanju i stabilizovanju tržišta. Trebalo bi i podići porez na 18 odsto, i tako izjednačiti knjige sa ostalom robom, što bi sprečilo da neke firme ulaze u izdavaštvo i knjižarstvo samo zbog moguće manipulacije oko poreza. Treba ukinuti i komisionu prodaju. Međutim, situacija bi se poboljšala i kada bi se primenjivali postojeći zakoni. Dovoljno bi bilo da se poštuje obaveza izdavanja fiskalnih računa i da se reši problem ulične prodaje knjiga - kaže Ilić napominjući da je jedinstvena cena knjige primenljiva u zemljama gde ne postoje ovi problemi koji postoje kod nas.

- Pod pretpostavkom da bi jedna takva mera bila i sprovedena, time bi se rešio problem izdavača koji u svojim knjižarama svoja izdanja prodaju po petostruko nižim cenama od zvanične, čime direktno ruše nezavisne knjižare.

Božović smatra da je većina ključnih odredbi koje donosi Zakon o izdavaštvu već definisana u drugim zakonima, ali bi on pre svega simbolično potvrdio da država knjigu i izdavaštvo smatra važnim.

- Valjalo bi razmisliti o zakonu o jedinstvenoj ceni knjige. To bi uticalo na tržište i bolje definisalo ulogu svih koji u tome učestvuju, od izdavača preko knjižara do čitalaca. Ipak, bilo bi važnije primenjivati postojeće zakone. Ako bi se tako činilo, ne bi bilo moguće u svakom gradu u Srbiji i na svakom trgu, organizovati sajmove knjiga na kojima se knjige prodaju bez fiskalnih računa. Zbog takvih sajmova ugrožavaju se regularne knjižare i potiskuje se civilizacijska navika da se knjiga može naći samo na dva mesta - u knjižari i biblioteci. Knjizi nije mesto na ulici i buvljoj pijaci. A to što ih tako često viđamo tamo, samo pokazuje dubinu ovog problema - kaže Božović.

Kolundžija ističe da je probleme gotovo nemoguće rešiti novim zakonom.

- Već sada postoje neki opšti zakoni trgovine koji ukazuju da na tržištu vlada monopolski način poslovanja. Zakon o porezu na dodatnu vrednost važi i za knjige, ali ga niko ne kontroliše. Knjige se prodaju na ulici i na sajmovima knjiga bez PDV-a. Jedinstvena cena knjige koja bi se štampala uz barkod bi možda nešto rešila, ali je neophodno prvo kontrolisati prodaju knjiga sa PDV-om - objašnjava Kolundžija.

Prema Kukićevim rečima, zakon može nešto da znači jedino ako ga prave profesionalci i ljudi sa vizijom.

- Najveći problem u kulturi danas jeste što nema ljudi sa vizijom - zaključuje Kukić.

Gradovi u Srbiji bez knjižara
U Beogradu i Novom Sadu knjige kupuju i građani iz ostalih delova Srbije, gde uglavnom nema knjižara. U Nišu je tokom poslednje decenije zatvoreno više od 10 knjižara, ali je istovremeno i otvoreno nekoliko knjižara iz lanaca Delfi, Vulkan i Evro Đunti, a slično je i u Kragujevcu, gde je na mestu jedne od najstarijih knjižara Svetlost, danas Evro Đunti. U Užicu su „preživele“ samo dve knjižare, među kojima i Stubovi kulture, koji nisu imali tu sreću u Beogradu, budući da je nedavno zatvorena jedina knjižara ove izdavačke kuće u glavnom gradu. U ostalim većim gradovima Srbije koji su uspeli da sačuvaju svoje književne oaze, pored knjiga prodaje se i kancelarijski materijal, udžbenici i školski pribor.

Marija Krtinić, Danas

Nikad razjašnjeni nestanak američke spisateljice Barbare Follett koja je koncem 20-ih godina bila velika dječja književna zvijezda i danas je predmetom velikog interesa. Amerika se samo dvije godine prije nestanka Barbare Follett, koja je tada već imala 26 godina i koja više nije bila dječja zvijezda, suočila s nestankom svoje slavne letačice Amelie Earhart, koja je nestala negdje iznad Pacifika u srpnju 1937. godine. No, nestanak Barbare Follett, ako i nije zarezao u tkivo obične Amerike kao što je to bio slučaj s Ameliom Earhart, ostao je zapamćen kao jedan od ključnih događaja s kraja tog tmurnog desetljeća iz čijeg se art deco, happy go lucky naličja rasprsnulo zlo koje je promijenilo svijet za sva vremena. Pa ipak, nestanak mlade američke književnice Barbare Follett nije bio prvi nestanak neke spisateljice koji je izazvao golem publicitet. Prvi je bio onaj tad možda i najpoznatije književnice Velike Britanije, Agathe Christie.
***
Teško se sjetiti dva poznatija nestanka u povijesti književnosti od nestanaka Agathe Christie 1926. godine, odnosno onog Barbare Follett 1939. godine. Za razliku od ovog prvog nestanka, kojeg su neki proglasili pukom magičarskom točkom, iluzionističkim trikom novoknjiževnog kapitalizma, budući da je nakon jedanaest dana bjesomučne potrage u kojoj je sudjelovala čitava Engleska sve skupa završilo pronalaskom gospođe Christie, Barbara Follett nikad nije pronađena.
Barbara Newhall Follett rođena je na godinu početka Prvog svjetskog rata, a nestala je iste godine kad je započeo drugi dio velike svjetske klaonice. Svoj prvi roman, The House Without Windows, Follett je uz pomoć svoga oca koji je bio ugledni kritičar i publicist napisala 1926. godine, iste godine kad je Agatha Christie nestala.
***
Njezin nećak, web dizajner Stefan Cooke, autor je web sajta posvećenog Barbari Follett, na kojem se uz biografiju književnice mogu naći njezine fotografije, neobjavljene priče i pjesme i linkovi na njezine neobjavljene tekstove:
"Presudni trenutak u životu mlade Barbare je onaj kad je kao četverogodišnja djevojčica postala očarana zvukom pisaće mašine svoga oca. Ubrzo je i sama počela tipkati priče, pjesme i pisma na svojoj vlastitoj pisaćoj mašini… Uskoro je Barbara imala svoj vlastiti studio u kući Follett u New Havenu u Connecticutu, gdje je njezin otac bio urednik Yale University Pressa, te je komponirala vlastite priče na svom stroju, i korigirala ih olovkom, da bi ih konačno pretipkala u završnu verziju. Kad je navršila šest godina Barbara je radila na tekstu od četiri i pol tisuće riječi, kojeg je pisala nekoliko mjeseci, pod nazivom The Life of the Spinning-Wheel, the Rocking Horse, and the Rabbit.
***
Baš u vrijeme kada je mala Barbara Follett postajala zvijezdom na drugoj strani Atlantika u toku je ljubavna drama. Tadašnji muž Agathe Christie, Archie Christie, objavljuje svojoj supruzi da je zaljubljen u drugu ženu, Nancy Neele, i traži razvod od Agathe. Dana 8. prosinca 1926. godine Agatha i Archie se svađaju, te bijesni Archie napušta njihov dom u Berkshireu i odlazi kod svoje ljubavnice u Godalming u Surreyu gdje provodi vikend. Iste večeri Agatha nestaje iz svoje kuće. Iza sebe ostavlja pisamce u kojem obavještava svoju sekretaricu da odlazi u Yorkshire. No tamo je nitko od poznatih ne susreće i ubrzo se čitava Engleska diže na noge te dolazi do velike potrage. Mnogi su se bojali najgoreg scenarija, suicida popularne autorice, dok su oni skeptičniji smatrali da je naprosto riječ o inscenaciji 'nestanka' zbog publiciteta. Jedanaest dana nakon što je prijavljen njezin nestanak Agatha je pronađena u hotelu Swan Hydropathic u Yorkshireu gdje se prijavila pod prezimenom ljubavnice svoga supruga, kao gospođa Teresa Neele iz Cape Towna. Dva liječnika koja su je pregledala dijagnosticirali su da Agatha Christie boluje od tzv. psihogene fuge (rijedak poremećaj, u trajanju od nekoliko sati do nekoliko mjeseci, danas znan kao disocijativna fuga, pri kojem osoba koja boluje od poremećaja ponekad odlazi od kuće ne znajući tko je, a ponekad uključuje i uspostavljanje novog identiteta).
Agatha Christie nikad nije objasnila što se događalo u tih jedanaest dana njezinog nestanka. Ovaj događaj je postao omiljenim predmetom istraživanja među književnim detektivima-amaterima. Dok su neki uzrok pronalazili u nervnom slomu što ga je doživjela književnica koja je i inače patila od depresije, a kojeg je uzrokovala svađa sa suprugom kao i smrt njezine majke ranije iste godine, drugi su mislili da je riječ o planiranoj uroti protiv njezina supruga kako bi se navelo policiju da smatra da je ubio popularnu autoricu.

O poznatih 'Jedanaest izgubljenih dana' napisane su i neke knjige, među kojima je i ona biografa Agathe Christie, Jareda Cadea, koji je za knjigu Agatha Christie and the Missing Eleven Days intervjuirao brojne svjedoke, prijetelje i rodbinu autorice, te je došao do zaključka kako je to najvjerojatnije ipak bio planiran nestanak književnice koja je htjela osramotiti svog nevjernog supruga, no da nije htjela da se situacija razvije do nivoa do kojeg se razvila.
***
Izdavačka kuća Knopf je 1927. godine objavila roman tada trinaestogodišnje djevojčice, mlade i talentirane Barbare Follett. Knjiga je dobila pohvale od najuglednijih američkih listova, među kojima i The New York Timesa. Već naredne godine tad već slavna dječja književna zvijezda objavljuje svoj drugi roman, The Voyage of the Norman D., baziran na njezinom putovanju brodom vodama Nove Škotske. No, upravo u to vrijeme, u doba njezina najvećeg uspjeha njezin otac Wilson Follett napušta svoju obitelj zbog mlađe žene te Barbara i njezina majka ostaju praktički bez ičega. Nekoliko mjeseci ranije Barbari je nazdravljala njujorška elita, a sad petnaestogodišnja djevojka očajnički traži posao tipkačice na Manhattanu. Ubrzo potom tinejdžerka Barbara se udaje za Nickersona Rogersa, kojem ubrzo dijagnosticira slučaj kronične nevjere. Još uvijek mlada spisateljica, koja je polako pala u zaborav, sve se više suočava s depresijom.
***
Dana 7. prosinca 1939. godine, na isti datum velike svađe Agathe i Archieja Christie, Barbara se sukobljava sa svojim suprugom, nakon čega s tridesetak dolara u džepu napušta stan. Njezin suprug prijavljuje ovaj događaj policiji puna dva tjedna nakon toga, a ispunjava zapisnik o nestaloj osobi čak četiri mjeseca kasnije. Barbaru više nikad nitko nije vidio, a njezino tijelo do danas nije pronađeno. Mnogi su sumnjali na nasilnu smrt, no policija je odbacila mogućnost da je Nickerson Rogers oduzeo život svojoj supruzi. Sudbina Barbare Follett ostala je nepoznanicom.

Booksa, Neven Svilar

Italijanski dnevni list „Il piccolo“ je 17. februara na čitavoj prvoj strani dodatka za kulturu objavio tekst o italijanskom prevodu romana „Severni zid“ Dragana Velikića objavljenog kod izdavača „Zandonai“.

Alesandro Mecena Lona u svom iscrpnom prikazu, između ostalog, nadahnuto govori o Velikićevim likovima i napominje da se „sve ove pripovesti odvijaju u srednjoj Evropi.

Taj svet koji je osetio udarac pada Austrougarskog carstva, koji na svojoj koži nosi ožiljke dva svetska rata, koji je nastavio da krvari i krajem 20. veka zbog bratoubilačkog sukoba na Balkanu.

I upravo o tome piše Dragan Velikić, pisac rođen u Beogradu, a odrastao u Puli, jedan od važnih glasova evropske književnosti, u svom briljantnom romanu „Severni zid“. Velikić prati tragove veka prateći male sudbine.

Kao što je sudbina Marte, Džojsove učenice koja na kraju odlazi u Beč, nakom smrti svog muža, austrougarskog oficira. Ili Olge, koja pokušava da tumači život služeći se romanima i stihovima slavnih autora: Zveva, samog Džojsa, Pesoe...
„Severni zid“ je treći roman Dragana Velikića objavljen na italijanskom jeziku.
I prethodna dva romana, „Via Pula“ i „Ruski prozor“, objavio je izdavač „Zandonai“.

Blic

На сваких десет година неки часопис проглашава смрт француске културе, а у будућности ће се то можда дешавати и на сваких пет година, каже Гзавије Норт, који је ових дана био гост Француског института у Београду. Чак се и сами Французи понекад питају имају ли још нешто да кажу, признаје он, тврдећи ипак да данас, упркос американизацији која карактерише културни пејзаж и геополитичким потресима, постоји јака француска културна порука.

Гзавије Норт је од 2004. године генерални делегат за француски и друге језике у овој земљи при Министарству културе и комуникација. Пре тога, од 2002. до 2004. био је директор за културну сарадњу и француски језик при Министарству спољних послова. Мада је магистрирао књижевност, целу досадашњу каријеру провео у културној дипломатији.

Шта је данас суштина француске културне поруке?

Данас,у овој мешавини култура и општој размени комуникација,што је карактеристика глобализације, у тој какофонији америчких звезда, азијских филмова и шведског намештаја, много је теже него раније чути специфичну француску поруку. Глобализација производи униформност, али једна од последица те униформности јесте и увиђање да је разноликост велика врлина и вредност. Мислим да је управо та разноликост у срцу француске културне поруке. Француска је зато подржала потребу да се очувају културни идентитети.

Да ли то значи да се француска култура бори против униформног мишљења, једноумља?

Не можемо тако да кажемо, али може да се каже да схватање културе у Француској подразумева постављање питања, преиспитивања, сумње у већ готова мишљења. То, уосталом, и јесте карактеристика европске културе уопште и у том смислу култура нам даје имунитет против једноумља.

Како Француска чува своју културу данас када се, како и сами кажете, културе све више мешају?

Први начин је успостављање апаратуре у сфери економије која ће избећи опште комерцијалне принципе који владају у свету. Друго, држава је подржала све механизме подршке култури који су код нас врло јаки. На пример, 40 одсто филмова који се приказују морају бити француски, 40 одсто песама које се емитују на радију морају бити француске. Ми дајемо много новца да бисмо подржали културу. Само Министарство културе троши готово један одсто државног буџета на своје потребе.

Кажете„много новца“.Колико конкретно годишње Француска уложи у културу?

Не могу да вам дам прецизан одговор зато што ту није само реч о буџету Министарства културе. Ту је и буџет Министарства спољних послова, које је задужено за промоцију француске културе у иностранству. Ту су затим буџети региона, градова, општина, јер сви улажу у културу. Има јако пуно извора.

А француски језик? Колико га Француска промовише у свету?

Он више не припада искључиво Француској. Одређени број земаља га је присвојио и он је постаосаставни део њиховог идентитета. Због тога су се оне, укључујући и оне у којима францускиније званичан језик попут Румуније, окупиле око Међународне организације франкофоније. Француска, међутим, наставља сапромовисањем француског језика ван својих граница, јер кад бранимо свој језик, ми га бранимо у име мултијезичности. Сматрамо да је разноликост језика шанса. Не мисле сви као ми. Неки сматрају да је разноликост језика препрека за комуникацију. Ми сматрамо да је одржати разноврсност језика много важније него застати на тешкоћи у комуницирању, која може да се превазиђе превођењем које је у срцу језичке политике коју желимо да спроводимо у Европи. И то је нешто што јеспецифично француски став – да језици нису само средства комуникације, да култура није искључиво роба.

Чини се да је француски угрожен и у самој Француској, гдеима пуно организација за његову одбрану. Каква је ваша сарадња с њима?

Ја сам задужен да дефинишем и реализујем језичку политику државе.Имам стални дијалог са француском академијом. Такође сам у контакту са организацијама које ви помињете, али морам да признам да се оне некад тиме баве на помало ускогрудан начин. Рецимо, оне бране француски језик од енглеског, а језичка политика Француске јесте да нема ништа против енглеског језика. Министарство просвете, чак, чини велики напор да енглески буде још више проширен у школском систему. Борба за француски језик није борба против енглеског. И, уосталом, то би било и смешно, јер је диспропорција између оних који говоре француски и оних који говоре енглески огромна, један према 20 у корист енглеског. Енглески којим се комуницира на међународном нивоу има велике предности, али треба избећи то да онпрегази остале језике.

Али, ипак, енглески постаје претња и самом француском, прихватају се многе енглеске речи и настаје такозвани франгле?

Тачно је да постоје многобројне позајмице из енглеског. У последњих 25 година више је енглеских речи ушло у француски него у последњих 100 година. Међутим, није то забрињавајуће, јер онако како су ушле у француски те речи сутра могу бити избачене. У 16. веку на хиљаде речи из италијанског језика је ушло у француски па су после биле избачене. Забрињавајуће је што се те речи ни фонетски, ни морфолошки, ни правописно не асимилирају.

У Србији је била велика полемика поводом националних пензија заслужним уметницима. У Француској не постоје националне пензије, али постоје сигурно неки други видови повластица уметницима?

Можда ћу вам рећи нешто што вам се неће допасти, али појам заслужног уметника мало је проблематичан. Јер ко је тај који одлучује да ли је неки уметник заслужан или није? Ако је то држава, то онда значи да држава фаворизује званичну културу. У Француској сматрамода треба бити јако обазрив, јер ако се неки уметници подржавају више од других и сматрају се више заслужним, то значи да подржавамо званичну уметност. Зато Француска нуди могућност да неки уметници буду мање опорезовани, да им се дају могућности за излагање, да добију одређен статус у позоришту... Ми смо, дакле, пре зато да се пронађу системи који ће омогућити да се фаворизује креативност, мада то није лако, јер тешко је проникнути у тајну стварања!

Политика,
Гордана Поповић

Meni ne treba prijevod srpskih filmova, ali mi katkada zatreba rječnik radi točnosti

Redoviti član više akademija i profesor emeritus Sveučilišta u Beču Radoslav Katičić dovršio je trilogiju o svetim pjesmama iz pretkršćanske starine, a nedavno je, uz Josipa Lisca i Antu Bičanića, predstavio drugi svezak “Povijesti hrvatskoga jezika”..

:: U drugom svesku “Povijest hrvatskog jezika” bavite se 16. stoljećem. Kakav je bio hrvatski jezik u tom umjetnički snažnom periodu?

Moj odgovor na to pitanje, koliko ga znam dati, može se pročitati u toj knjizi. Bio je na prijelomu. Stao je na prag novoga vijeka, a zbog nasrtaja osmanlijskih osvajača zajednica njegovih govornika doživljavala je teške potrese i veliko pogoršanje životnih uvjeta. Izgubio se u znatnoj mjeri kontinuitet i usmjerenost srednjovjekovnoga rasta, a nije bilo lako da se konstituira za novo doba. Jako se smanjio utjecaj glagoljaša, pojavio se i nestao protestantizam, ostao je samo epizoda, a pod kraj stoljeća katolička je obnova pokrenula razvoj koji je pošao prema jezičnoj standardizaciji. Uspješno je to dovršeno tek tristo godina kasnije. U 16. stoljeću postignuti su na hrvatskom jeziku vrhunci umjetnosti riječi, Hrvatskom jeziku kao cjelini to je neizmjerno vrijedno, ali ga još ne uspostavlja ni u kojem mjerodavnom obliku. To je bilo pridržano mlađim vremenima. Hrvatski je jezik ostao cjelovit tek izražajnom moći u velikoj raznolikosti.

:: Bi li današnji Hrvati razumjeli Hrvate koji su na ovim područjima živjeli u 16. stoljeću?

Uzmite tekstove napisane u 16. stoljeću, čitajte, pa ćete dobiti odgovor na svoje pitanje. Razumiju mnogo, ali ne bez teškoća, većih ili manjih. Već prema dijalektu. Svakako treba tumačenje. Ali se jasno vidi da je to isti jezik.

:: Koliko su pisci poput Marulića bili stvaratelji jezika?

Vrlo mnogo. Oblikovanje tekstova na nekom jeziku, osobito majstorsko, uvijek izgrađuje taj jezik. On ostaje bitno obilježen velikim stvaralaštvom na njemu. Takav je u velikoj mjeri bio Marulić.

:: Što je s hrvatskim pismom, ali i hrvatskom pismenošću u 16. stoljeću?

Ono je trojako: glagoljičko, ćiriličko (zapadno) i latiničko. Takva je tada i hrvatska pismenost. U 16. stoljeću jako je ojačalo pisanje latinicom. Sva renesansna književnost pisana je samo njome. To je zapravo početak njezine premoći, koja je poslije postala potpuna. No tada se to još nije vidjelo.

:: Kakva bi bila sudbina hrvatskog jezika da je među Hrvatima prevladao protestantizam?

Kad se bavimo poviješću, malo ima smisla poigravati se pitanjem što bi bilo da je bilo. No u ovom slučaju prilično se pouzdano može reći da bi bilo došlo prije do jezične standardizacije i da bi razvoj bio tekao nešto konzervativnije, s jačim utjecajem glagoljaške tradicije. Naobrazba svih naših protestantskih pisaca bila je glagoljaška.

:: Zašto danas čak i lingvistička struka povijesna hrvatska narječja, a zapravo jezike, zatvara u geografska geta?

Zato što je pojava pojedinog narječja vezana za određeno područje. Je li to geto, drugo je pitanje. Kažete da su hrvatska narječja zapravo jezici. Tu se upuštate u koračanje po skliskom podu. No imate pravo utoliko što hrvatska narječja imaju puno književno dostojanstvo i legitimaciju. To nisu sporedni i zanemarivi oblici jezika. Hrvatskoga jezika bez njih i nema. A što ih naše jezikoslovlje zna zanemarivati kada se radi o hrvatskom jeziku, to je trag jezične ideologije hrvatskih sljedbenika Vuka Stefanovića Karadžića, koji su oko 1900. uspješno dovršili standardizaciju hrvatskoga jezika. Oni o narječjima, osim o novoštokavskome, nisu htjeli znati ništa. To se još osjeća. Hrvatska pak narječja doista nisu samo zemljopisne činjenice. Ugrađena su u samu izražajnu moć hrvatskoga jezika.

::Ima li Hrvatska potrebu za pravopisnim neredom koji je činjenica?

Pravopisni nered nešto je za čim ne može biti potrebe. Ni za stvaranjem nemira i napetosti oko toga također nema potrebe. Naš pravopis zapravo je lijepo ujednačen. Što nije do kraja, manje je zlo nego da se relevantnom dijelu kulturne javnosti silom nameće da piše onako kako ne će. Previše su nam bolna iskustva s jezičnim pritiscima i jezičnim nasiljem.

:: Treba li prevoditi srpske filmove na hrvatski jezik?

Meni takav prijevod ne treba. Ali katkada zatreba rječnik. Osobito radi temeljitog i točnog čitanja.

::Ima li engleskim riječima mjesta u hrvatskim rječnicima?

Nema, dakako. Ali ima mjesta riječima engleskog podrijetla koje su usvojene i postale hrvatske.

:: Puno istražujete najstarije slojeve povijesti hrvatskog naroda. Da li je epizoda o neslavenskom podrijetlu Hrvata i dalje aktualna?

Jezik hrvatskoga naroda slavenski je. Nitko to ne može osporiti i ostati ozbiljan. Jezik se pak predaje od naraštaja naraštaju. Stoga svjedoči o predaji. Nema dvojbe da su Hrvati nosioci slavenske predaje. To ih naravno uvrštava među druge takve narode. Svatko tko bi to htio osporiti, dolazi u sukob s tvrdim datostima i žrtva je nekih fatamorgana. Nema nadalje sumnje da se hrvatska rodovska vlast u nekada rimskoj Dalmaciji pojavljuje kao slavenska, po jeziku, zakonu i običaju. To sve, međutim, ne znači da je rodovska tradicija Hrvata oduvijek samo slavenska. Ime im se ne da uvjerljivo izvesti iz praslavenskog, a i imena braće i sestara koji su ih po njihovoj rodovskoj legendi doveli u novu zemlju nisu slavenska. Lako je moguće da je u etničkoj tradiciji Hrvata doista postojao jedan neslavenski sloj. Od svih neslavenskih tumačenja koja se predlažu za ime Hrvati iranska su najmanje nevjerojatna. Uopće stoga nije nevjerojatno da Hrvati kao narod čuvaju slabe i već sasvim izblijedjele tragove iranske etničke tradicije. Uz sve to valja držati na umu da je hrvatski narod kako ga poznajemo danas postao na tlu rimske Dalmacije i Panonije i da su antički starosjedioci pri tome nedvojbeno igrali znatnu ulogu.

Denis Derk, Večernji list